Srpska alpinistkinja preživela napad talibana: Masakr u planinarskom logoru

Kristinu Ninu Ađanin svojataju i u Bavarskoj, u Minhenu gde je rođena, u Beogradu, Bosanskom Petrovcu, Zrenjaninu... Diplomirala je sportski menadžment, a sprema se za master u Londonu. Sportista je od glave do pete jer je malo sportskih disciplina u kojima se nije oprobala. Dugo je trenirala atletiku u Zvezdi, 12 godina igrala odbojku, zatim postala alpinista, kik-bokser...

Nina Ađanin sa srpskom zastavom

- Jedan od mojih prvih i najupečatljivijih doživljaja bilo je osvajanje Mont Blana. Imala sam 24 godine. Taj pohod desio se sasvim slučajno jer sam bila učesnik projekta "Juniori na krovu Evrope". Krenula sam sa opremom sakupljenom na brzinu, čak sam naočare pozajmila od komšije varioca, ali imali smo sreće jer nas je vreme poslužilo. Od tada sam ozbiljnije počela da se bavim alpinizmom.

Nina je prva žena iz Srbije koja je osvojila Denali, najviši vrh Severne Amerike na Aljasci i neke od najtežih vrhova Himalaja. Upravo država Aljaska joj je dodelila orden časti zbog spasavanja jednog Amerikanca, kojeg je sa vrha Denali, na 5.300 metara nadmorske visine, spustila više od 1.000 metara, jer mu je bila neophodna medicinska pomoć.

- Ubedljivo je najhladnija planina na planeti, hladnija čak i od Himalaja, pa je i oprema drugačija. Tu nema mesta za improvizacije, morate imati tri ili četiri jakne i vrlo često piti čaj. Noćna temperatura neretko je i do minus 65 stepeni. Kada sam osvojila vrh Denali krajem maja, tog dana najviša temperatura bila je minus 50 stepeni. I tu postoji jedan upečatljiv detalj. Naime, do kampa na Aljasci moguće je doći samo malim avionima dvosedima. Uzletna staza koja je sva od utabanog snega, toliko je kratka da putnik u jednom trenutku mora da gura avion, a onda mu pilot vikne da uskoči!

Pucanj u glavu

Pre dve godine spletom okolnosti Nina se našla u žiži neprijatnih i opasnih događaja u Pakistanu. Otišla je kao planinar, ali je doživela užas. U planinarski kamp Nanga Parbat, koji se nalazi na 8.126 metara nadmorske visine i deveti je vrh sveta, upali su talibani u policijskim uniformama i pobili pet Ukrajinaca, tri Kineza i jednog Rusa.

- Već prvih dana imala sam problema zbog pasoša, jer su me optužili da je moja putna isprava lažna, da Srbija ne postoji, već postoji država Srbija i Crna Gora. Tako sam prva tri dana boravka u Pakistanu provela u islamabadskom zatvoru, pokušavajući da dokažem da je Srbija stvarna zemlja i da smo se pre nekoliko godina odvojili od Crne Gore...

A onda je usledila tragedija. Bazni kamp, gde se dogodio masakr, po pravilu treba da bude najbezbednije mesto na planini, ali u našem slučaju se pokazalo suprotno. Iako moje drage prijatelje koji su izgubili živote te noći ne mogu da vratim, bar želim da se ubicama sudi onako kako zaslužuju.

Pre dva meseca dvojica iz te grupe talibana koji su bili iza rešetaka, uspeli su da pobegnu i pri tom su ubili nekoliko policajaca. Upozorili su nas da možemo očekivati pozive od tih okorelih ubica, jer su nam te večeri uzeli dokumenta, i imaju informacije o nama, pa se prve godine dešavalo da dobijamo pozive iz Pakistana, da nam prete i traže novac navodno zbog nekih naših grehova, nećutanja o tom stravičnom zločinu.

Talibani su te noći upali u planinarski kamp sat vremena pre ponoći, a krvavi pir su završili tek oko jedan sat posle ponoći. Deo Nininog tima pripremao se za najtežu trasu uspona, pa nisu bili u bazi.

- Pucali su u sve naše elektronske uređaje, jer su znali da imamo satelitske mobilne telefone. Moje prijatelje su naterali da kleče i tako su im pucali u glave. Užas. Ja i danas ne znam kako sam preživela. Ubili su potpuno nedužne ljude, sportiste. Kasnije smo sa vojskom sakupljali stvari. Svoje čarape sam našla na 300 metara od baze. Kada sam ušla u bazu, pitala sam koordinatora Fakira da mi da pasoš, jer je bio sakriven. Rekao je da nije kod njega. Znala sam da laže.

Prislonila sam mu nož na grlo. Počela je da kaplje krv. Vikala sam: "Odmah mi daj moj pasoš!" On je klimnuo glavom pomoćniku i doneli su mi pasoš i mobilni telefon. Bila sam baš hrabra tada. Nakon svega pakistanska vojska je nas preživele alpiniste prebacila helikopterom do prvog aerodroma, odakle smo premešteni u Islamabad - seća se Nina.

Škrgut glečera

Ipak, ne odustaje od alpinizma. Prošle godine je osvojila Mont Everest.

- Emocije su bile pomešane, od ushićenja do straha jer nas je kineska vojska čuvala od potencijalne opasnosti od terorista. Samom poduhvatu prethodi šerpaska ceremonija Puđa. Svi koji imaju nameru da se penju na planinu uz pomoć lokalnog lame tokom celodnevnog ceremonijala mole planinu da ih pusti da se popnu na nju. Budući da taj narod veruje da na planinama žive bogovi, oni zapravo njih mole da im dozvole uspon. Bez toga nijedan šerpas neće krenuti na put. U baznom kampu koji je potpuno odvojen od bilo kakve civilizacije boravi se gotovo dva meseca.

Tu sam videla najlepše zvezdano nebo u svom životu, a milioni zvezda kao da su ležali na mom dlanu. Noć je ispunjena stravičnim zvukovima kretanja glečera koje liči na škrgutanje nekih ogromnih zuba, tako da spavanje nije naročito prijatno. To se obično rešava slušalicama sa muzikom. Kako se ide ka vrhu, vazduh postaje ređi pa je tako i kretanje sve teže, tako da pri kraju svaki korak iziskuje 10 udisaja. Nije retka slika da ekspedicija naiđe i na telo nekog od poginulih iz prethodnih ekspedicija. Šerpasi smatraju da se tela ne smeju dirati i da ona tu zauvek ostaju kao opomena budućim alpinistima, kao podsećanje na snagu prirode. Poslednjih dana te ekspedicije, kada smo uveliko prekoračili granicu od 8.000 metara, vreme je bilo izuzetno loše. Uspeli smo da vidimo vrh Everesta kroz maglu uskovitlanog snega.