Kako smo postali polutani

Trstena je propala kao i brojna sela po Srbiji. Ostalo je još malo ljudi, uglavnom starci. Njeni stanovnici rasuti su po Vranju i drugim srpskim gradovima, kao i u inostranstvu. Od proleća dolaze samo penzioneri. Među njima je i 62-godišnji Bogoslav Mirković, koji danas kao penzioner živi na relaciji Vranje-Regenzdorf, a rodnu Trstenu nije zaboravio. Šest meseci provodi u zavičaju, šest meseci u Švajcarskoj.

Bogosav Mirković ispred kuće u Vranju

U beli svet se otisnuo daleke 1974. godine. Mislio je da će njegova mladalačka odiseja biti na nekoliko godina, dok ne zaradi nešto para i napravi kuću u Vranju.

- Rodio sam se u planinskom selu Trstena, 30 kilometara udaljenog od Vranja, koje je danas na samoj administrativnoj liniji sa Kosovom i Metohijom. Trstenska reka nas deli od opštine Kosovska Kamenica. Vaspitavan sam u strogoj patrijarhalnoj porodici, gde je reč oca Vlade i maćehe Milice bila svetinja. Majku nisam upamtio, maćeha me odgojila i njoj sam beskrajno zahvalan. Osnovnu školu sam završio u rodnom kraju i oženio se. Živeo sam na selu, ali posla nije bilo, osim svakodnevnog neizvesnog težačkog posla, čuvajući stoku i obrađujući posnu planinsku zemlju. Želeo sam više, a to nije bilo moguće ostvariti na selu do kog se teško dolazilo zemljanim putem, izrovanim od kiša i snega - priča Bogoslav.

Za Bogoslava, kao i većinu ljudi, slučajnosti određuju sudbinu životnog puta. Njegov susret sa rođakom Vojislavom Ristićem, koji je radio u Švajcarskoj, priče da se može zaraditi novac i za kratko vreme napraviti kuća u zavičaju, nagnale su ga da razmišlja o odlasku u Pečalbu.

- Čovek sam koji odlučuje u životu o bitnim stvarima u trenutku, po onoj narodnoj: "Ko reskira, taj dobija". Rođak Voja je bio u selu i spremao se za povratak u Švajcarsku. Sudbina je htela da pođem u neizvesnost na dan kada sam izveo iz porodilišta suprugu Gordanu. Dobili smo ćerku Ljiljanu - navodi Bogoslav.

Posao je našao odmah, na jednom poljoprivrednom gazdinstvu u Oberglatu kraj Ciriha, gde je proveo dve godine.

- Radilo se naporno, po ceo dan. Svaki zarađeni franak ostavljao sam pod slamaricu. Cilj je bio zaraditi što više i što pre i vratiti se ženi i ćerki. Umesto toga, nakon godinu i po, one su došle meni i još živimo u Švajcarskoj. Imao sam sreće i odmah dobio B boravišnu vizu. Kad smo se porodično okupili, odlučio sam da se manem poljoprivrede. U svom radnom veku promenio sam devet firmi, u poslednjoj sam bio vozač u gradskom saobraćaju. Bolest me je ostavila bez posla, posle sam otišao u prevremenu penziju. Primanja za tamošnje prilike nisu velika, ali su dovoljna kada dođem u Vranje i od aprila do oktobra opuštenije živim. Ovde je mnogo jeftiniji život nego u Švajcarskoj, ovde nekako prežive i ljudi koji ne rade nigde, tamo je to nemoguće - kaže Bogoslav.

Cilj da sagradi kuću u Vranju nikad ga nije napuštao. Sa suprugom je nastavio da štedi i svaki franak da ulaže u izgradnju velike porodične kuće. Tako su u Regenzdorfu živeli kao podstanari.

- Gradili sam kuću u Vranju po našem meraku, kako spolja tako i unutra. To nas je koštalo da postanemo takozvani polutani, da živimo u Švajcarskoj kao podstanari, a u Vranju u svom domu. Kad sam u Vranju, obavezno skoknem do rodne Trstene, gde imam omanju kuću od oca koju nameravam da još bolje sredim. "Gde se rodiš, gde tvoja noga prvi put nagazi zemlju, tu se uvek vraćaš; što više stariš sve više žuriš svom izvoru života", govorio mi je otac Vlada kad sam pošao za Švajcarsku i bio je potpuno u pravu - priča Bogoslav.

Vranjski ajvar je pravi hit u Cirihu i okolini, a Bogoslav svakog oktobra kad krene za Švajcarsku napuni gepek teglama, spremnim za svoje prijatelje.

- Prave ga roditelji mog zeta Miroslava koji žive u Vranju, po starinskom receptu, a među našim ljudima u Švajcarskoj ajvar je najtraženija naša namirnica. Drago mi je što im izlazim u susret - navodi Bogoslav.