Miletova Mačva kao kratka istorija Srba u Beču
Mile Stepanović svedok je i autor jednog vremena u kome je Jugoslavija kroz klubove ili ono što bi danas zvali udruženjem građana disala punim plućima u prestonici Austrije. Te godine u Beču se pamte samo po lepim stvarima, a upravo ljudi kao što je Mile su u ta vremena utkali i legendarne trenutke. Jer ko bi mogao poverovati da će najplaćeniji i najpoznatiji fudbaler sveta u to vreme, argentinski reprezentativac Mario Kempes, igrati u tadašnjoj Jugoligi, besplatno za radnički klub Mačva, samo zbog prijateljstva sa Miletom, a posle svake utakmice uživati u vrućoj jagnjetini u restoranu kod svog drugara iz Crne Bare?
Ali, Mile je sve to uspešno organizovao, baš kao i na desetine koncerata na kojima je nastupala prva liga jugoslovenske estrade, predstave u kojima su glumili naši najpoznatiji glumci, kao i nebrojeno humanitarnih akcija gde se sakupljala pomoć za zavičaj.
Klub Mačva
- Odrastao sam u mestu Crna Bara kod Šapca. Završio sam ugostiteljsku školu u Valjevu. Imao sam svoj lokal od 1966. do 1972. godine u Bosanskoj Rači kod Bijeljine, i u to vreme igrao fudbal u bjeljinskom Radniku. Prvi moj dolazak u Beč je bila zapravo poseta mojoj sestri, kada sam došao da joj pomognem u restoranu u kome je radila. Njen šef je video kako se snalazim u poslu i pitao me da li sam zainteresovan da ostanem. Bila je 1973. godina. Radio sam u restoranu u prvom "becirku" preko puta Rathausa. Eto, došao sam na kratko, i evo i danas sam ovde.
- U prvo vreme bilo je mnogo teško. Nostalgija je učinila svoje. Ali, čim sam došao u Beč, počeo sam da se bavim sportom, a to je bilo vreme kada su naši klubovi bili veoma organizovani. Dosta vremena sam proveo u društvenom samoorganizovanju. Pošao sam od prve stepenice do predsednika svih klubova i koordinacije, i na tom putu sam naučio mnogo toga. U to vreme u Beču je bilo 40 naših klubova, i bavili smo se raznim sportovima i kulturom i bili smo mnogo dobro povezani sa našom zemljom. U radu smo dostigli visok nivo, tako da je i zemlja domaćin odvajala sredstva za naš rad. Organizovali smo klubove i davali im imena iz krajeva iz kojih potičemo. Tako smo osnovali klub Mačva, koji je imao oko 200 članova.
Fudbalske legende
Funkcionerska zemlja
- Situacija u zemlji je takva da ta omladina kada završi fakultet nema posao. I kada treba da se zaposli, treba mu 10.000 evra da plati. Koliko godina on treba da radi da bi te pare vratio? Dakle, ti funkcioneri su mislili samo na sebe i svoje džepove i malo su zaboravili na nas. Zaboravili su da se i zapitaju ko je izneo embargo? Inostranstvo, auslenderi, stranci. Slali su kući i pare, i lekove, i sve.
- Za naš fudbalski tim igrali su koji su Zoran Stojadinović, Ćulafić, Branković, koji su u to vreme igrali za timove u prvoj austrijskoj ligi. Kada nemaju obaveze, igrali su za Mačvu. U naš fudbalski klub uspeli smo da preko mojih prijatelja dovedemo i čuvenog Marija Kempesa koji je u to vreme igrao u Austriji. On je bio legenda za ceo svet, a kamoli za nas. Takav jedan igrač, koji je davao golove na Svetskom prvenstvu, igrao je, eto u našoj Jugoligi, i svakome je bila čast da igra protiv njega. Tu nije bilo plaćanja, ali kada završimo utakmicu, dođemo u moj restoran na jagnje, prase, roštilj. Tu bi se uvek našla neka gitara, muzika i veselje do kasno u noć. Inače, naša Jugoliga je imala dve lige, a na našim utakmicama, radničkim, bilo je i po 10.000 gledalaca. Danas nemaju toliko veliki klubovi.
- Mario je jednom došao sa suprugom i kaže mi: "Jugo, kako sada da pijem šljivovicu, žena mi ovde". Odgovorim mu: "Nema problema, samo naruči kafu". I tako mu ja sipam malo kafe, resto manastirke. I posle jedno 10-ak, on više nije mogao da ustane. Kad eto ti zove me njegova žena i pita: "Šta si mu uradio kada ne može da ustane?"
Veliki narodi
- Mačva je radila 15 godina. U trećem okrugu su bile prostorije našeg udruženja. Imali smo razne sekcije: kulturu, šah, kuglanje i fudbal. Čim smo osnovali Mačvu, poslali smo dopis skupštini opštine Bogatić. Oni su nam dali dresove, dolazili su kod nas u posetu, a mi išli kod njih. I tako je ta nostalgija nekako bila preklopljena.
- U to vreme smo svi bili naši. Tada nije bilo Hrvata, Srbina, muslimana, Makedonaca. Bili smo jedna zemlja, jedna duša. Pomagali smo se, pričali svemu. Kulturno-prosvetni centar nam je pomagao, isto kao i konzulat i ambasada. Međutim, nestankom Jugoslavije sve se raspalo. Postali smo veliki Srbi, veliki Hrvati, veliki Muslimani, veliki Crnogorci, veliki Makedonci. Nažalost, ono što je svet uradio, što je Amerika uradila našoj zemlji, prelilo se i ovde. I trebaće još mnogo vremena da prođe, pa da opet budemo ono što smo bili. Tako je veliki broj aktivista izgubio motivaciju da radi. Takođe, nije bilo više podrške konzulata i ambasade, ni aktivnosti kulturnog centra, prosvetnih radnika i privrednika. I pojedinci su se povukli, kao što sam učinio i ja. Mačva je prestala da radi. Ostalo je samo nekoliko klubova koji i dalje funkcionišu, među njima Jedinstvo, "Mokranjac" i još nekoliko. Ali, oni su se sveli na folklor, što jeste pozitivno, ali su izgubili smisao kluba.
Pomoć na koncertima
Smeh sa Moljcem
- I od glumaca nema ko nije dolazio, i Dragan Nikolić, Milena Dravić, Ružica Sokić i svi ostali. Ljuba Moljac jedan od najduhovitijih ljudi koje sam upoznao. On je bilo fantastičan. Druženja sa njim se i dan-danas sećam.
- Godine 1981. sam otvorio ovu kafanicu Zum Mile i dan-danas radi. Bio sam ugostitelj, supruga isto, i šta nam je drugo preostalo? Najbolje je biti sam sebi gazda. Ovde u devetom okrugu je penzijsko osiguranje i Ministarstvo unutrašnjih poslova. Moji gosti su 90 odsto pripadnici bečke policije i MUP-a. Oni najviše vole našu hranu, roštilj, karađorđeve, sarmu, sve naše specijalitete, pa i pasulj, jer Austrijanci nemaju neku bogatu kuhinju, pa većina voli našu balkansku.
- Iza sebe imam jedno 50 koncerata organizovanih u Beču. Jedini sam Jugosloven koji je zakupio Štathalu i napunio je sa 12.000 ljudi. Oko tog koncerata su mi pomogli i Zoran Anđelković i Marko Popović. Na tom velikom koncertu nastupali su Brena, Šaban Šaulić, Nada Topčagić, Vera Matović, Haris Džinović, Luna, Zorana Pavić. Na koncertima smo prikupljali pomoć, pa smo odnosili našima. Jednom se na stadionu, pred 10.000 ljudi pevala Lepa Brena, a Saša Popović se popeo na stativu i u sred Beča pevao je "Marširala kralja Petra garda". Na tim koncertima smo se svi okupljali, jer tada naš narod nije imao gde da izlazi.
Još smo gladni
- Pošto sam bio predsednik Zajednice jugoslovenskih klubova u Beču, kada god dođe neko iz zemlje trebalo je da se pojavim. I uvek smo išli u pratnji našeg konzulata, što je za nas bio veliki podstrek. Šalimo se pa kažemo "došli su iz Bele kuće". Bilo je divno i nezaboravno, ali previše i za nas. Umorili smo se, i radili volonterski, srcem, i puno je brakova otišlo zbog toga što smo se posvetili više samoorganizovanju nego ženama i familiji.
- U humanitarnim akcijama prikupljali smo za opštine iz kojih smo i slali svakoj od njih. Recimo, na tom velikom koncertu u Štathali prikupilo smo oko 500.000 šilinga, što je za to vreme bilo ogroman novac, kupili smo lekove i odneli u bolnicu u Bogatić, jer znamo da oni nemaju, a mi smo tu da pomognemo. Čuli smo da je deo tih lekova završio u privatnim apotekama. Iz Beča smo u to vreme smo mnogo, mnogo para poslali. I dan-danas narod šalje i pomaže, ali je bitno da ide u prave ruke. Kada su prošle godine bile poplave, prikupljao sam dobrovoljni prilog i kod "plavih anđela", to jest bečke policije, i sakupili smo za jednu šestočlanu porodicu koja je živela tako siromašno da na prozorima nisu imali okna, nego daske. Odneli smo im 50 paketa garderobe, a sakupili 1.200 evra da bi im napravili sobu, prozore, sredili kuću. Na kraju smo organizovali ručak. Dečica, sve jedno drugom do ušiju, ručali sa nama, a posle pola sata kažu - pa mi smo još gladni. Objašnjavaju mi: "Mile, oni su sada jeli, a možda za godinu dana neće pojesti parče mesa".
Viski na granici
- Naša zemlja je pogrešila što nije napravila plan za organizovani povratak naroda, da naš narod zna šta da radi sa parama kada dođe kući. Umesto da ulažu u posao, oni su podizali kuće, umrtvili kapital. Država je trebalo da nas organizuje i da investiramo taj novac, a umesto toga nailazili smo na prepreke. Zar nije lepo da se u Crnoj Bari na Drini napravi jedan motel sa 200 stolova, da se okreće jagnje, peče prase, riba? Ali, oni su mislili da će se neko obogatiti. Nažalost, obogatili su se funkcioneri, a onaj koji je želeo da dođe iz inostranstva i da nešto radi, taj nije imao šanse.
- Uvek nedostaje mesto gde ste se rodili. To nikada ne može da se zaboravi. Ranije dok putujem, nije bitno kako, jedva čekam da dođem do granice, a kada je pređem, otvorim flašu viskija da se opustim, jer sam kod svoje kuće, u svojoj domovini. Sada ne idem često dole. Majka i otac su mi preminuli, a vreme mi ne dozvoljava da često putujem. Veliki mi je problem i što više tamo ne poznajem nikoga. Celo moje društvo je otišlo, deca odrasla, tamo sam stranac i ovde sam stranac. Gde god se okrenem sam stranac.
