Zanat za koga nema gladi
Priča o čačanskom pečenju, baš kao i priča o leskovačkom roštilju, iz godine u godinu sve više se širi Srbijom, ali i u inostranstvu, pa je malo onih koji prolaze kroz Čačak a da ne svrate u neku od brojnih pečenjara kako bi se i sami uverili u ukus i miris čačanskog pečenja.
Jednom svrate iz radoznalosti, a potom, kažu Milan Jovanović Šapec i Branislav Marinković Brane, postaju stalni gosti i oni su najbolja reklama za pečenje koje se u Čačku peče na tradicionalni način, u takozvanim turskim furunama koje se lože isključivo najkvalitetnijim bukovim i hrastovim drvima. U Čačku je nekada radilo više od 200 pečenjara, a danas u gradu i okolini radi šezdesetak pečenjara i u svakoj se priprema pečenje koje se može poslužiti na bilo kojem kraljevskom dvoru, bez ikakvog rizika da bi se obrukali.
- Od kada je veka i sveta u čačanskom kraju ljudi su za svoje potrebe pekli prasad i jagnjad, ali organizovano ovim poslom je prvo počela da se bavi čuveno čačansko preduzeće Ishrane. Jedan od prvih privatnika koji se osmelio da sredinom osamdesetih godina otvori pečenjaru bio je čuveni Dragiša Marinković, a zatim i Baralić, Slaviša, Vlade Četnik, Slavko Dragićević... Pečenjare su bile tako dobar posao da je za nekoliko godina u Čačku i okolini otvoreno oko 200 pečenjara i sve su dobro radile. Dragiša Marinković dnevno je prodavao po 50-60 pečenih prasadi i jagnjadi, a samo blagi bog zna koliko su prodavale sve pečenjare u gradu - pričaju za "Vesti" Brane i Šapec, vlasnici pečenjara koje se nalaze na obilaznom putu u Čačku.
Autobus sa Kinezima
- Često nam u pečenjaru svraćaju naši ljudi iz ovog kraja koji žive i rade širom sveta i koji obavezno planiraju ručak u nekoj od pečenjara u Čačku. Pravo je uživanje posmatrati te ljude koji tamo gde žive - nisu željni ničeg, osim čačanskog pečenja s panja. Obavezni gosti su nam i putnici iz Crne Gore, Beograđani koji putuju na more ili na Zlatibor.
Stalni gost nam je i neki Risto Makedonac koji ma gde da putuje, planira da ga put nanese preko Čačka, pa neki gost iz Jemena koji je oduševljen našim pečenjem, a dešava se da nam Kinezi koji obožavaju prasetinu zakupe autobus i iz Beograda dođu u Čačak na pečenje - objašnjava Bratislav Marinković.
Gužva za slave
Veoma brzo je čačansko tržište bilo pretesno za toliko majstora za pripremanje pečenja.
- Najviše pečenja prodamo u Čačku jer Čačani kao glavno jelo jedu pečenje, a umesto hleba koriste jagnjetinu, ali velike količine prodajemo i u Beogradu koje je ogromno i gotovo nezasito tržište, kao i u drugim gradovima u Srbiji. Jedini problem jeste u tome što se pečenje malo ohladi dok stigne do Beograda, pa se mnogi Čačani šale da Beograđani jedu pečenje druge klase. Zapravo, najukusnije je pečenje, i vruće i hladno, kada je čovek gladan - objašnjava Milan Jovanović, vlasnik pečenjare "Kod Šapeca".
Pečenje prasadi i jagnjadi Čačani su doveli do savršenstva, ali varaju se oni koji misle da je ovaj zanat lak i da ga poistovećuju s nekom vrstom grabuljanja para.
- I sama činjenica da nekadašnjih 200 pečenjara danas radi šezdesetak govori o tome da je u narodu sve manje para, ali se ne žalimo. Posao je zaista težak i odgovoran jer se radi o hrani i tu nema mesta ni za kakve propuste. Radi se i dan i noć, o praznicima i slavama posebno jer je tada potražnja velika. Moramo da vodimo računa o svemu - kakvu ćemo prasad i jagnjad kupiti, o kvalitetu pečenja, usluzi... Dešava nam se da uoči važnijih slava, Božića i Uskrsa, ne gasimo peći i po nekoliko dana, ali sve mušterije moraju da budu namirene i zadovoljne. U svakoj pečenjari je zaposleno između 10 i 15 radnika, te smo prerasli u pečenjarsku industriju koja zapošljava oko 1.000 radnika, a mislim da će ovaj broj biti i znatno veći. Takođe, veoma je važno i to da čačanskih pečenjara zavise i stočari iz čitavog ovog kraja. Jer, da nije pečenjara, uzgajanje svinja i ovaca bilo bi potpuno uništeno. Uostalom, važno je i to da niko ko radi ovaj zanat nikada nije gladan, a što se mene tiče, ovim poslom se bavim više od dve decenije i nikada mi pečenje nije dosadilo, što se vidi i po meni - ističe Branislav Marinković, vlasnik pečenjare "Kod Brana".
Užička lepinja
- Malo je poznato, a trebalo bi da se zna - da nije moče iz čačanskih pečenjara, ne bi bilo ni čuvene užičke zapečene lepinje. Već decenijama Čačani Užičanima svakog dana šalju moču koja ostaje posle pečenja prasadi koja je glavni sastojak zapečene užičke lepinje sa jednom ili dve kašike moče - otkriva tajnu ukusa užičke lepinje Milan Jovanović Šapec.
Recept bez tajni
Vlasnici čačanskih pečenjara tvrde za "Vesti" da u pripremanju pečenja nema apsolutno nikakvih tajni i da je razlika u kvalitetu pečenja od pečenjare do pečenjare samo u nijansama.
- Nije reč ni o kakvim tajnama pripremanja pečenja ili nekakvim receptima. Ako je u nečemu tajna, onda je to u tradiciji i iskustvu, u dobrim furunama i najkvalitnijem drvetu kojima se lože peći. Zapravo, kvalitet našeg pečenja proizlazi iz velike konkurencije koja je u Čačku veoma zdrava i podsticajna. Sve ostalo su samo priče, ali valja da i one postoje i da nas jednog dana dovedu do toga da čačansko pečenje bude proizvod s geografskim poreklom, odnosno da naše pečenje kao prehrambeni proizvod dobije zaštićenu marku. Ta inicijativa još nije pokrenuta, ali mislim da je vreme da je pokrenemo - tvrde Šapec i Brane, rivali u poslu, kad treba partneri, a privatno prijatelji koji jedan drugome za slavu nose pečeno prase!
Porodične firme
- Čačanske pečenjare su mahom porodične firme čiji su vlasnici godinama savladavali zanat koji sada prenose na svoje potomke. Međutim, smatramo da za posao to nije dovoljno te gotovo svi pečenjari svoju decu školuju do fakultetskih diploma jer su ubeđeni da će s više znanja umeti da unapređuju carstva pečenja koja će naslediti - kažu za "Vesti" Šapec i Brane koji se već više od dve decenije bave ovim poslom.
