Vozač posle kliničke smrti postao slikar i pisac
Jovan Jovanović iz Beča imao je operaciju mozga 1998. godine i doživeo preobražaj, sada slika i piše knjige o čudima, a imao je već dve izložbe u Beču.
Život je neshvatljivo čudo, napisao je Ivo Andrić. Još je veće čudo kako se mi, ljudi kratke pameti i još kraćeg života, snalazimo u tom čudu.
- Zovem se Jovan Jovanović, imam 50 godina i radim kao vozač gradskih autobusa u Beču. Meni se čudo dogodilo. Dok se nije dogodilo, živeo sam običan život. Rodio sam se u seoskoj porodici, u Klenku, na obali velike reke Save, u prelepom pejzažu Srema. Rastao kao sva seoska deca, završio školu u Šapcu i nikada nisam filozofski razmišljao o životu. U mladosti sam se bavio muzikom, i da sam posle te operacije ponovo počeo da se bavim muzikom, to ne bi bilo nikakvo čudo - započeo je svoju priču za "Vesti" Jovan Jovanović.
Sličnim rečenicama je uveo čitaoce u svoju knjigu "Bog je ljubav", napisanu u dahu, a kao posledicu ličnog iskustva koje mu je život pretvorilo u misiju.
Noćno slikanje
Jovan je u austrijsku prestonicu došao je pre četvrt veka i počeo da radi u firmi za transport. Proširio je porodicu, supruga i on su dobili dve ćerke. Godinama je po smenama radio kao vozač gradskog prevoza, upoznajući svaki kutak tog grada i ne sanjajući da će prizori koje vidi postati njegova inspiracija. U oktobru 1998. godine morao je da ode na operaciju koja mu je promenila život.
- Doktor je rekao da sam doživeo neki jak stres, ali ja se ne sećam kada je to bilo. Počela je jako da me boli glava, išao sam na razne kontrole i otkrili su da na mozgu, s desne strane, imam neku crvenu fleku, kažu nešto je puklo, krvarilo i napravilo blokadu. Na AKH u Beču su mi operisali te vene, žilice. Tokom operacije doživeo sam kliničku smrt. Video sam mrak, tunel i svetlost na kraju - smireno govori Jovan.
Promena razmišljanja
"Ljudi prvo ne mogu da veruju šta mi se dogodilo, ali kada vide moje slike, potpuno promene razmišljanje. Kada sam počeo da slikam, pomogao mi je Zoran Malović, naš poznati slikar koji živi i radi u Beču. Od njega sam dosta naučio. Pre toga nisam pravio razliku između akrilne i uljane farbe".
Posle operacije, priča, dugo je bio na bolovanju. Jednom prilikom, dok se šetao Desetim bečkim becirkom, u izlogu je ugledao platno, boje i četkicu.
- Ni sam se ne sećam kako sam ušao unutra, kao da me je nešto uvuklo. Kupio sam platno, boje i četkicu. Celu noć sam slikao, i naslikao svoju prvu sliku - pomorandže i limun. Ujutru, kada se žena probudila, pitala me zbunjeno: "Gde si to kupio?" Nije mi verovala da sam sam to naslikao.
Porodica i prijatelji isprva su bili zbunjeni, ali su se ubrzo svojim očima uverili sa kojom lakoćom Jovan Jovanović, koji do juče nije nikada držao četkicu u rukama, slika mrtvu prirodu i pejzaže. Do sada je naslikao oko 100 slika, imao je i dve izložbe u Beču, a njegove slike se lako prodaju.
- Koliko puta mi se desi, radim kao vozač i padne mi u oči neki lep zalazak sunca, nešto na reklamama i plakatima, i to ostane u meni kao uslikano. Kada dođem kući sa posla, ne mogu da prestanem dok ne završim sliku. Umoran od posla, ali slikam čitavu noć.
Prvu njegovu sliku kupila je doktorka opšte prakse kod koje se Jovan leči. Ona mu je, priznaje, pomogla da shvati šta je doživeo u kliničkoj smrti, ali lekari nemaju sasvim egzaktno objašnjenje kako je Jovan dobio svoj talenat.
- Glavni hirurg koji me je operisao kazao je da su mi odblokirali taj "umetnički kanal" na mozgu, i sada sam sposoban da pišem i slikam, što ranije nikada nisam umeo. To je dar od Boga! To je čudo!
Trska i gvožđe
Putem dr Rejmunda Mundija, lakoćom Paola Koelja, Jovan je napisao knjigu na čije je stranice utkao Rodos, molitve, crkve, čuda na putu ljubavi ka pravoslavlju.
- Vernik sam, pravoslavac sam, slavim Svetog Nikolu, i na pisanje ove knjige sam se odlučio iz više razloga. Prvo, već 25 godina živim i radim u Beču i naslušao sam se toliko nepravdi i neistina u vezi sa Srbima i pravoslavljem, a dosta čuda se dešava u pravoslavnom svetu, ali za to svet ne zna. Zato sam ovu knjigu napisao, da malo pročitaju i vide. Knjiga se čita u miru i tišini, a svako ko ju je pročitao nije ostao ravnodušan, i što se tiče vere i što se tiče sebe. Negde sam napisao poznate reči vladike Nikolaja Velimirovića "Bog se služi trskom da probije gvozdene obruče", a ja ovom knjigom želim da probijem gvozdene obruče koji su stvoreni oko pravoslavlja i srpskog naroda.
Knjiga je prevedena na engleski jezik, a Jovanu je cilj da je prevede i na nemački i ruski, i da svaka od njih bude različite boje. Dok Jovan opisuje svoja čuda koja se dešavaju na Rodosu, nameće se pitanje jesu li se zaista dogodila.
- Ima dosta istine u knjizi. O nekim stvarima ne mogu da pričam. Želeo sam da se čuda ređaju. I onda mi je palo na pamet da sam ja dobio priliku. Zato sam poželeo i da drugi nesrećnici budu i na taj način nagrađeni od Boga. Mislim da je ljudski poželeti da slepa devojčica progleda, da rahitičan čovek prohoda, da oboleli sportista opet dobije snagu u svojim mišićima.
- Ovu knjigu mogu da čitaju i ljudi druge vere. Znam da su čitali i Hrvati i muslimani i kod svakog je izazvala reakciju. U knjizi sam naterao jednog Amerikanca da se izvini srpskom narodu zbog NATO bombardovanja. Svojim pisanjem ne vređam nikoga, svi su pred Bogom isti, nema veze kako prilaze i kako se krste - kaže naš sagovornik.
Ko je ovo pisao
"Prošle godine smo slavili 25 godina mature u Šapcu. Sakupilo se staro društvo i mojoj profesorki srpskog sam usput u razgovoru spomenuo da sam počeo da pišam. Malo pošto sam joj poslao knjigu, zvala me je da pita jesam li to ja napisao. Kaže da ništa u životu neobičnije nije pročitala. Ona i njen kolega, bivši urednik šabačkih novina, nagovorili su me da odštampam knjigu", priča Jovan Jovanović koji planira da objavi pripovetku "Žena sede kose".
