Kad mu se prijede burek krene iz Luksemburga za Vranje
Vranje je najbalkanskiji grad u Srbiji, čije staro jezgro odiše orijentalnim šarmom i mistikom. Zato Vranjanci, koji su davno otišli na Zapad, ne mogu dugo bez starih kaldrmisanih vranjanskih uličica, pa dolaze u rodni grad nekoliko puta godišnje. Tako i 53-godišnji Goran Lazarević pakuje putne torbe u Luksemburgu kad oseti prazninu u duši, gorak ukus tuđine na nepcima. Zato su njegove posete Vranju uvek iznenadne.
- Bio sam dečak kada se majka Desanka razvela od oca. Radila je kao radnica u jednom vranjskom ugostiteljskom preduzeću, a onda je upoznala mog očuha Rajka, inženjera koji je privremeno radio u jednoj vranjskoj firmi. Venčali su se i 1964. godine otišli da žive u Remišu, u Luksemburgu. Očuh me je prihvatio kao rođenog sina, obožavao sam ga, ali prerano nas je napustio, umro je 1977. godine. Naravno, nisam odmah otišao sa njima, već su me čuvali deda i baba, Radovan i Grozda Lazarević. Oni su mi bili sve, a u znak poštovanja prema njima poneo sam njihovo prezime - kaže Goran.
Odrastao je u Vranju, ali i u planinskom selu Sekirje u kraju Poljanica odakle su bili deda i baba. Majka i očuh su stalno dolazili u Vranje, a u Srbiji se pristojno živelo. Govorili su mu da je gastabajterski hleb gorak, da treba da završi školu i ostane u rodnom Vranju, a oni su se potrudili da mu sagrade kuću u samoj blizini Belog mosta, simbola grada, na jednoj od najlepših lokacija.
- Odlazio sam u Remiš, bio je to turistički gradić, lep, ali nekako tuđ za moje dečaštvo i mladost. Zbog svojih prvih ljubavi jedva sam čekao da se vratim sa raspusta u Vranje. Početkom 80-ih godina prošlog veka posle završene srednje škole odlučio sam da ispunim želju pokojnog očuha, da odslužim vojsku u svojoj domovini. Posle vojske zaposlio sam se u fabrici peći Alfa, a potom zaigrao vranjskom amaterskom pozorištu "Bora Stanković", čiji sam član bio do 1988. godine - navodi Goran.
Ali, životne okolnosti su bile takve da je morao da se okane svega i ode kod majke u potrazi za srećom i boljim životom.
- U Vranju sam se oženio, dobio ćerku Valentinu. Brak nije funkcionisao od početka i to je za mene bilo veliko razočaranje. Otišao sam za Remiš sa željom da se više ne vratim. Počeo sam da radim kao konobar, kasnije dogurao do šefa restorana. Zarađivao sam pristojno, oženio se, dobio decu Aleksandra, Aleksandru i Nikolu. Sa sadašnjom suprugom Jelenom živim u ljubavi i slozi - ističe Goran.
Svoju ćerku Valentinu nije napuštao, o njoj je uvek vodio računa, dovodio je u Remiš, terao da ostane, ali je ona odlučila da se vrati u Vranje. Danas ona živi u njegovoj kući sa njegovom bivšom suprugom i čovekom za koga se udala. Imaju četvoro dece, pa Goran dolazi stalno u Vranje da ih obiđe, materijalno pomogne.
- U Remišu mi ništa ne nedostaje. Jedino što mi nedostaje to je burek sa jogurtom. Desilo se tako da sam ga sanjao jedne noći i sutradan upalio auto i pravac Vranje. Mogu da ga jedem pre Vranja, u bilo kom gradu Srbije, ali za mene nije taj vranjski burek, onaj koji su naši pekari nasledili još od Turaka - priča Goran.
Razlog što dolazi u Vranje je i društvo...
- Nema takvog druženja u Remišu, bilo gde u inostranstvu, kao u mom Vranju. Što više starim, rodni kraj me više vuče. Kad odem u penziju planiram da živim uporedo i u Remišu, i u Vranju - kaže Goran. - Vranje je nešto posebno, jedino ovde ujutro dobiješ slatko od belih trešanja, zamagljenu čašu hladne vode sa bunara i čašicu domaće prepečenice od autohtone šljive džanarike. Tako započinje dan u mom Vranju i takvo bogatstvo sa srce i dušu nigde se ne može naći!
Špijun
Goran je u vreme bombardovanja radio u arhivskoj biblioteci EU u Luksemburgu.
"Posao u arhivskoj biblioteci se dobro plaćao, ali kad je došlo bombardovanje Srbije sumnjali su na mene da iznosim neke, po njima, poverljive podatke. Šef mi je bio Nemac, neki Švering, počeo je da me kinji, uhodi i jednog dana uručio mi otkaz. Kada sam ga pitao zašto, kratko je odgovorio: 'Zato što si Srbin'"!
Bahatost lekara
Goran je bio jedan od organizatora humanitarne pomoći, naročito posle bombradovanja Srbije 1999. godine. Donosio je pomoć u ginekološko-akušersku kliniku GAK Narodni front u Beogradu. Potom, lekove u vranjski Dom zdravlja.
"Radio sam to sa srcem, ali posle niza neprijatnosti koje sam doživeo u vranjskom Domu zdravlja odustao sam. Zbog lekova koje sam doneo samo što nisam bio na poligrafu lekara koji su me ispitivali sa podozrenjem i bahatošću", razočaran je Goran.