Ljudmila spojila Ruse i Ukrajince
Četrdeset godina posle smrti, jedna neobična junakinja iz Drugog svetskog rata ponovo se pobrinula za nešto neuobičajeno. Usred ukrajinskog konflikta, u Moskvi i Kijevu je nedavno održana premijera rusko-ukrajinske filmske produkcije, koja je makar nakratko odvojila dva naroda od mržnje i podsetila na zajedničku prošlost.
Reč je o biografiji Ruskinje rođene u Ukrajini Ljudmile Pavličenko, legendarne snajperistkinje, poznate po nadimku Lejdi smrt. Film je sniman u novembru i decembru 2013. na Krimu, kad je poluostrvo još pripadalo Ukrajini i dok su se dešavali protesti na Majdanu. Reditelj Sergej Mokritski je užurbano radio, piše magazin "Fokus", opisujući život ove neobične žene-vojnika.
Ljudmila Pavličenko je rođena u leto 1916, u ukrajinskom gradu Bila Zerkva, a sa 14 godina se njena porodica preselila u Kijev. Tamo je pristupila streljačkom društvu i završila obuku za snajperistu, a paralelno je radila u fabrici. Kasnije je krenula da studira jer je htela da postane nastavnica, ali kad je počeo Drugi svetski rat, dobrovoljno se prijavila za front.
Morala je da dokaže da zna da barata oružjem. Odlučujući test bio je kad je na jednom brežuljku, koji je branila sovjetska armija, dobila oružje u ruke sa zadatkom da pogodi dva Rumuna koja su se borila na nemačkoj strani. Njih dvojicu nije ubrojala u konačnu statistiku, kako je hladnokrvno rekla, jer su to bili samo probni meci.
Prijateljstvo sa Eleonorom Ruzvelt
U Americi je Ljudmila upoznala predsednika Frenklilna Ruzvelta i njegovu suprugu Eleonoru, sa kojom se sprijateljila. Američka štampa ju je ismejavala i kritikovala zbog muškobanjastog izgleda. Na pitanje novinara da li ruske soldatkinje smeju da nose šminku na frontu, ona je rekla da to nije zabranjeno, uz objašnjenje: "Ali, ko ima vremena da razmišlja da li se presijava nos usred bitke?!" Novinare je znala da provocira govoreći da "ubijanje nacista nije u njoj izazivalo teške emocije" i da je osećala "zadovoljstvo koje ima lovac kada ubije divlju zver". Bez okolišanja je govorila: "Svaki Nemac koji ostane u životu ubijaće žene, decu i stare ljude. Jedino su mrtvi Nemci bezopasni."
Od tog trenutka priključila se 25. streljačkoj diviziji. Prvo iskustvo bilo je traumatično. Jedan ruski vojnik zauzeo je poziciju pored nje, ali pre nego što se smestio, pogodila ga je nemačka kugla. "Posle toga me ništa više nije moglo zaustaviti", ispričala je kasnije. Nemci je čak preko razglasa pozvali da dođe kod njih i obećavali joj čokoladu i oficirski čin. Pošto ih je ignorisala, usledile bi pretnje da će je iseći u delove kao što je ona učinila sa nemačkim vojnicima.
Njen ratni bilans izgleda ovako: 309 ubijenih neprijateljskih vojnika, uključujući i 36 snajperista , kao i više od sto oficira. U junu 1942. ranila je granata, ali se oporavila i vratila na front. Posle mesec dana je povučen jer je vojni vrh smatrao da bi njena smrt demoralisala ostale borce. Poslata je u Kanadu i Ameriku, gde je objašnjavala svoja borbena iskustva, a zatim je kod kuće obučavala sovjetske snajperiste.
Posle rata je Porošenko završila studije i radila kao istoričarka u sovjetskoj mornarici. Umrla je u 58. godini u Moskvi. U filmu je opisan i njen ljubavni život. Za vreme rata imala vezu sa jednim komandirom, ali je on poginuo. Kasnije se zaljubila u kolegu snajperistu, ali i on je ubijen u rat.
Dok su se tada Rusi i Ukrajinci borili na istoj strani, danas su duboko podeljeni. U Rusiji se ovaj film zove "Borba za Sevastopolj", a u Ukrajini "Neuništivi". Reditelj Mokritski se nada da će njegov film bar na dva sata ujediniti dva naroda - susretom u zajedničkoj istoriji.
