Srpski folklor prepušten mašti

Sve je manje mladih i dece koji su zainteresovani za očuvanje korena folklorne umetnosti, a mnogi žele da budu folklorni koreografi iako ne poznaju igre, stil i način igranja, muziku koja prati igru, kao i narodne instrumente, upozorava Marko Mirković, umetnički rukovodilac dečijeg ansambla KUD-a Plažane iz istoimenog sela kod Despotovca.

Z. Gligorijević

Marko Mirković, umetnički rukovodilac dečjeg ansambla KUD Plažane

Mnogi poznati koreografi sve češće žale da se narušava narodna tradicija. Problem je i narodna nošnja, jer ima sve više ansambala koji nemaju dovoljno novca za pravu nošnju. I dok polako propada srpska folklorna umetnost, mediji, naročito, televizije skoro i da ne snimaju dovoljno emisija u kojima bi se govorilo o narodnoj igri na način na koji ona to zaslužuje.

Da li možete da navedete neki zanimljiv primer?

- Uzmimo za primer vlaški kraj, okolinu Zaječara. Igre koje oni igraju su izvorne, autentične. One su ponos Vlaha, ali ih ne možemo nigde videti. Oni su veoma razočarani što se ta njihova narodna igra i igrački obrasci ne prenose na autentičan način, već se stilizuju tako da se izmeni osnovni igrački obrazac, tako da se više ne može govoriti o autentičnosti. Naravno, postoje ansambli koji se trude da verodostojno prenesu sliku igre i običaja tog kraja, ali to su uglavnom koreografi koji su dane proveli u vlaškom kraju i koji su zapisivali igre. Od njih treba učiti. Igranje i prenošenje igre je proces koji traje čitavog života pa se i tada ne može reći da smo sve igre naučili, nismo ni polovinu onoga što postoji, ali smo i ponosni da smo ovo što znamo sačuvali i preneli na pravi način.

Kakva je situacija s igrama iz Šumadije i Pomoravlja?

- I tu imamo problem. Danas se kao oblast Šumadije i Pomoravlja predstavljaju i igre iz drugih oblasti. Najveći problem je i to, na šta je upozorio i Branko Mastilović, što se igraju izvesne igre koje nisu postojale u autentičnom izvornom obliku i koje su u stvari izmišljene, a mnogi koreografi to ne razumeju ili im nije važno. Negde sam pročitao da je pesmu "Igrale se delije" napisao Milorad Petrović Seljančica, da je to autorsko, a ne narodno delo. Ako hoćemo očuvanje srpske igre, onda to moramo poznavati i jasno izdvajati.

Da li je negde ipak sačuvana narodna tradicija?

- U ruralnim sredinama Srbije postojale su veće šanse da se održi ta narodna izvorna tradicija. Tako u okolini Zaječara i dalje postoje društva koja igraju izvorni folklor. Ima i drugih krajeva u Srbiji koji i dalje proučavaju i čuvaju izvornu tradiciju, ali je njihova promocija loša, priča o njima u medijima je ili kratka ili se o njima i ne priča. Mnogo je takvih ansambala i u Pomoravlju, Vojvodini, ali nisu dobili zaslužen publicitet. Koncept emisije "Šljivik" je dobar, ali nedovoljan da bi se obuhvatila sva narodna tradicija. Možda je mnogo bolje snimati ansamble na nekoj livadi na kojoj će predstaviti svu svoju izvornu tradiciju, kao što ju je nekad Ljubinko Miljković, etnolog, proučavao i snimao. Samo tako ćemo moći da utičemo na svest ljudi da je važno da očuvamo izvornu igru, da je stilizujemo sa merom, i da koristimo mnogo više frulu i gajde, jer je od njih potekla sva muzika na ovim prostorima. Nije uzalud filozof Fridrih Niče, govoreći o kosmičkoj prirodi plesa, rekao da je ples najbolji samo ako se vrati prirodi.

Šta je uzrok neprofesionalizmu u srpskoj folklornoj umetnosti?

- Pročitavši različite kritike i komentare, razgovarajući sa različitim komediografima, zaključio sam da bi etnolozi trebalo više da se uključe u diskusiju. Čini se da su zaćutali i popustili pred neprofesionalizmom. Država mora više da ulaže u narodne ansamble. Ansambli u gradovima su brojniji nego u selima odakle je sve i počelo. Po selima se mnoga društva gase zbog nedostatka novca ili svesti. Moramo da podstičemo seoski folklor, manifestacije. Veoma sam srećan što se u Resavskom kraju održavaju folklorne manifestacije na kojima se na pravi način predstavlja narodna igra. Ove godine u selu Plažani obnoviće se Resavski sabor koji je ugašen posle sedmogodišnje tradicije. Svaka koreografija Šumadije i Pomoravlja treba da počne nekim drugim običajem i drugačijim rasporedom igara, jer jedino tako ćemo moći da privučemo publiku, kojoj neće biti dosadno da gleda jedno te isto.

Da li bi đaci u školama trebalo da uče narodnu tradiciju?

- Naravno. Deca moraju da postanu tradicionalno opismenjeniji. Ali, moraju da imaju dobrog učitelja. Ne može folklorni pedagog biti neko ko nije dobio sertifikat ni za jednu igru koju postavlja. Dakle, on mora da ima određeno znanje, da poznaje igre i da ih na verodostojan način predstavi. To danas retko u kojoj školi imamo, jer to zahteva dodatni novac.

Gde mogu da se obrazuju umetnički rukovodioci?

- Danas postoji veliki broj seminara. Međutim, i tu se dešava da nedovoljno stručni ljudi uče umetničke rukovodioce, a oni kasnije to primenjuju u svojim društvima. To se naročito odnosi na rukovodioce iz dijaspore, koji se oslanjaju na neproverena znanja njihovih predavača. Pažnju treba usmeriti na informisanje o tome ko predaje, koja je to oblast, kakvi su uslovi. Nažalost, mnogo je više prevara nego ranije.

Šta preporučujete?

- Moramo mnogo više da čitamo i učimo o narodnoj tradiciji, da posećujemo samo proverene seminare i da tako sačuvamo svoju kulturu i tradiciju. Moje mišljenje je i da ne postoji neko određeno vreme kada neko treba da počne da igra narodne igre. Kako naš narod ima običaj da kaže, mogu da igraju svi od sedam do 77 godina. Jer igra je život, a da bismo se njome bavili, govorila je Desanka Đorđević, moramo je voleti.