Kožuhe i šubare više nema ko da pravi
Stojan Kostić (77) iz babušničkog sela Donji Striževac poslednji je ćurčija u ovom delu Srbije. Zanat je izučio i počeo da radi daleke 1954. godine, a radi i danas. Nažalost, njega nema ko da nasledi, a i posla je sve manje za čika Stojana koji je u zlatna vremena godišnje u kožuhe, bunde, šubare prerađivao i po 1.500 koža.
- Zanat sam učio u selu Ljuberađa. Odslužio vojsku dve godine i 1954. godine produžio privatno da se bavim ovim zanatom. To i danas radim. Imam dvoje dece i njih sam ovim poslom iškolovao. Bilo je tih godina puno posla. Robu smo prodavali u Nišu, Leskovcu, Beogradu. Ručno se radilo, nije bilo nikakvih mašina i uprkos tome uspevali smo godišnje da preradimo 1.500 koža. Pravili smo kožuhe, sa i bez rukava, kasnije su došle bunde, dugačke, tako da se radilo punom parom i bila je jako dobra zarada - kaže Stojan.
- Sad je sasvim druga situacija. Koža se zapostavila. Proda se nešto, ali nije kao što je bilo ranije. Nema ni stoke kao ranije tako da je i manje kože. Imam sina i ćerku, ali oni nisu hteli da naslede ovaj zanat već su se opredelili za druge poslove - priča čika Stojan.
Kako kaže, ćurčijski, odnosno kožuharski zanat nije težak za vrednog i radnog čoveka.
- Zanat nije težak, ali nije ni lak. Traži radnog čoveka koji je spreman stalno da radi. Postupak je takav da koža kad se donese mora najpre da odstoji dva dana u čistoj vodi, posle se ispere da je čista koža i vuna. Onda ide u so, projino i kukuruzno brašno i tako se meša 15 dana i za to vreme se koža uštavi bolje nego što se danas radi sa sumpornom i sonom kiselinom - otkriva Stojan tajne zanata.
Prema njegovim rečima, u zlatna vremena ovog zanata mladoženja nije mogao da odvede mladu ako njenim roditeljima ne pokloni kožuhe, a starcima šubare.
- Venčanja ne bi ni bilo ako se to ne ispoštuje, roditelji ne bi dali devojku bez kožuha i šubara - kaže Stojan.
Od svih predmeta od kože danas se najređe prave šubare, iako je u davna vremena svaki čovek, i star i mlad, nosio šubaru na glavi.
- Pravili smo pirotske šubare, banaćanske, ruske za jaku zimu, radili smo i crne i bele folklorske šubare i praktično danas šubare radimo jedino za folklore, jer ih ovako niko ne želi - kaže Stojan.
Prema njegovim rečima, u vreme dok su se nosili kožusi gotovo da nisu ni postojale moderne i sada veoma rasprostranjene bolesti poput išijasa, reume i sličnih tegoba.
- Dok su se nosili kožusi, oni su bili odlična zaštita, od prirodnih materijala i nije bilo išijasa, reume i sličnih bolesti, dok je sada potpuno obrnuta situacija - zaključio je Stojan.
