Čuvar blaga sa njiva
Rajko Plašintović iz Bigrenice kod Ćuprije 80-ih godina prošlog veka preko sezonske vize otišao je u Vintetur gde je radio u jednoj građevinskoj firmi. Razočarao se jer je zarađivao malo više nego u ćuprijskom MIP-u, u kome je radio pre odlaska u Švajcarsku.
Posle tri godine vratio se u Srbiju. Zaposlio se u fabrici šećera, radio je tri godine, a onda je ona propala. Tada je otišao u
Arau. Zaposlio se u firmi Alpik u kojoj je radio na održavanju telefonskih linija. Tamo je radio do pre pet godina, a onda se vratio iako nije stekao penziju, da bi brinuo o majci. Do starosne penzije ostale su mu još tri godine.
- Vreme lagodnog života u Srbiji je brzo prošlo. Radio sam osam sati u firmi, a posle sam pomagao roditeljima na njivi. Živelo se odlično. Ali, industrija je propala i teško se živelo. Mnogo više volim svoju zemlju, ali sam se vratio u Švajcarsku jer sam imao sigurnost. Pored plate, zarađivao sam i tako što sam 12 godina držao servis za popravku motornih testera i kosačica za travu - kaže Rajko.
Rajko danas obrađuje četiri hektara zemlje, a ima i plantažni vinograd na hektar i 27 ari, sa 4.280 čokota, koji je najveći u opštini. Prošle godine je samo za prskanje vinograda potrošio 1.200 evra, a gotovo da ništa nije nadoknadio, jer je godina bila loša za grožđe. Deo roda prodaje, a od dela pravi vino. Ima i 40 košnica. Naš sagovornik radi i u seoskoj protivgradnoj stanici. Kaže da je to veoma odgovoran posao i da su u sezoni dežurstva česta. Ali, njemu nije teško, jer to radi iz ljubavi.
Kad god je mogao, Rajko je pomagao izgradnju crkve, škole i seoskih puteva. Kao i ostala domaćinstva, i on je svake godine plaćao po nekoliko kamiona kamena da bi mu nasipali put do kuće, jer je selo veoma razuđeno.
Sin u Soloturnu
Rajkov i Dobricin sin Dejan, snaha Bojana i unuci Danijel i Nikola su u Švajcarskoj. Oni žive u kantonu Soloturn u okolini grada Araua.
- Ne očekujem poboljšanje u Srbiji u dužem vremenskom periodu. Vratio sam se, jer sam želeo da dam neki doprinos zajednici i uradim šta mogu. Ali, u našoj opštini, je sve stalo. Zbor nismo imali dve decenije, ne znamo čiji je dom kulture - veli Rajko.
- Kada su nas ove godine posetili iz opštine, rekli su nam da ne organizujemo više dobrovoljne akcije, jer će opština da uradi puteve. Ostalo je samo obećanje. Eto, na primer, i telefon smo dobili zahvaljujući tome što sam bio u rukovodstvu mesne zajednice - nezadovoljan je Rajko.
