Traktorom po obrazovanje
Da li će roditelji iz Grajevca, sela na 10 kilometara od Leskovca, morati da posle 15 godina svoju decu od predškolskog uzrasta do osmog razreda osnovne škole razvoze u tri različite škole u isto toliko sela, zato što grad odbija da plaća prevoz do Bobišta, glavna je tema u ovom selu na obali Južne Morave.
Dejan Stojiljković, otac troje dece, smatra da im se čini velika nepravda.
- Mi ćemo morati decu da prevozimo u traktorskoj prikolici, iako znamo da je to zabranjeno. Ne znamo drugi način sem da pustimo malu decu da idu pešice kilometar i po poljskim, izrovanim putem do Jelašnice, pored bagremove šumice, ili da svakog dana bude angažovano po osam automobila koji bi vozili u školu i dovozili kući po četvoro dece - kaže on za "Vesti".
Prema rečima meštana, glavni problem je to što nadležni u upravi grada Leskovca odbijaju da plaćaju 40.000 dinara mesečno, pa prevoz 31 deteta do škole u Bobištu, do koje postoji afaltirani put. U Gradskoj upravi za društvene delatnosti im je usmeno rečeno da za decu iz Grajevca neće da plaćaju više prevoz do Bobišta, već da ih vraćaju u matičnu školu u Manojlovcu.
Povratak u blato
- Problem je u tome što do Manojlovca ne postoji asfaltirani put, pa bi deca morala dva puta dnevno da idu ili pešice kilometar i po poljskim putem do Jelašnice, a odatle autobusom u školu, ili da ih roditelji svakodnevno voze - kaže Dejan. Dodatni problem je i to što bi deca morala da idu u tri sela u različite škole. Predškolci u jednu, od prvog do četvrtog razreda u drugu, a stariji osnovci, od petog do osmog, u treću školu.
Deca iz Grajevca već 15 godina idu u školu u Bobištu.
- Ne možemo da se vraćamo u 19. vek i da naša deca gaze blato da bi stigla do asfalta za manojlovačku školu. Put do Bobišta je i bliži i bolji. Svi meštani idu preko Bobišta za Leskovac - objašnjava Dejan.
- Mi smo se obratili lokalnoj samoupravi da bismo rešili ovaj problem, jer je i ekonomski isplativije da deca idu u školu u Bobištu, a ne u Manojlovac. Karta do Manojlovca je skuplja za 460 dinara mesečno. Znači, i za lokalnu samoupravu je isplativije. Ako već neće da našoj deci plaćaju kartu do Bobišta, neka asfaltiraju taj kilometar i po. A ne samo da zapošljavaju ljude u opštini, sad je gradonačelnik zaposlio novu šeficu kabineta i pomoćnicu, njihove plate su mnogo veće nego što košta mesečni prevoz sve naše dece u školu.
Ljudi u Grajevcu su ogorčeni. Kažu, ako lokalna samouprava ne može da izdvoji za 31 dete 41.000 dinara, onda je to sramota.
- Oni samo dođu da se slikaju kad su izbori, tad ulaze u štalu, u kočinu. A kad treba da pomognu, ne samo Grajevcu već i drugim selima, onda nas zaborave - ogorčen je Dejan.
- Kako može da se plaća karta deci iz Palikuće i Gornje Jajine da idu u Leskovac u školu, iako pripadaju osnovnoj školi u Velikom Trnjanu?
Kaže i da meštane Grajevca zanima kako to da je neasfaltirani put kroz polje i pored šume za njihovu decu dobar da idu pešice, a za decu iz Palikuće i Gornje Jajine isti takav put ne valja, pa se njima plaća karta. Tvrdi da nikakav zvanični dopis nisu dobili iz Uprave za društvene delatnosti, iako su im se zvanično obratili oko troškova puta za svoju decu.
Zaborav u fotelji
I Boban Mitrović iz Grajevca ima troje dece. Kaže za "Vesti" da meštani i sada teško uspevaju da organizuju decu, iako idu u jednu školu i imaju prevoz iz centra sela.
- Ja sam zaposlen, radim u firmi, obrađujem zemlju, čuvam stoku. Znači, ja jedino da ostavim firmu da bi vozio troje dece u tri različite škole. Tu decu ja treba da školujem. Ako ne radim u firmi, od čega da ih školujem. I mi smo građani ove zemlje, plaćamo uredno porez. I ne znam zbog čega maltretiraju nas i decu. Najstarija ćerkica ide u prvi razred, išla je u predškolsko u Bobište. Od septembra treba srednji sin da krene u predškolsko, najmlađi je četiri i po godine. Sutradan, jedno dete bi trebalo da vodim u predškolsko u Kumarevo, jedno u Jelašnicu, jedno u Manojlovac. Ako je to nekome isplativo i ako neko misli da mi teramo inat, da nećemo da vratimo decu u manojlovačku školu, onda se grdno varaju. Ili ih neko loše obaveštava. Ja sam išao u Jelašnicu u školu od prvog do četvrtog razreda, gazio sam blato i sneg, i znam kako je to. U Jelašnici jedna učiteljica uči četiri razreda. Može li ona svoj toj deci iz različitih razreda da pruži neophodno znanje - pita se on.
- Gradska deca se forsiraju, a mi se po selima zapostavljamo. Da li smo mi građani drugog reda? I posle se, kao, pitaju, zašto se sela smanjuju i gase. Ja sam se rodio ovde i tu ću i da ostanem. Ali, koje će dete da se vrati ovde kada zna kako se mučilo da stigne do škole? Koga više zanima selo? Možda neće da ih zanima ni Leskovac. Mi smo ne tako davno kolektivno, kao selo, glasali za SNS, za neki boljitak. Imali smo svi veru u Vučića. Čovek se i dan-danas trudi da dobro radi za državu. Ali opštinski organi u Leskovcu ne prate njega. Za godinu dana, kad budu izbori, kad budu došli za glasove, nećemo ni da razgovaramo sa njima. Ako 15 godina opština plaća karte deci do Bobišta, a ovi sad nemaju sredstva, onda ne vidim više razlog zbog čega bi smo glasali za njih - smatra Boban.
Dejan Đokić ima dete u četvrtom razredu osnovne škole.
- Put do Jelašnice je katastrofa, bare, rupe - kaže on. - Ipak, ne verujem da će neko u gradu da sagleda sve ove probleme. Oni gledaju samo kad su izbori da dođu po glasove. Kad se dođu do fotelje, sve se zaboravi.
Roditelj ne bira
Načelnica Uprave za društvene delatnosti Suzana Stanković Ilić kaže za "Vesti" da deca po zakonu imaju pravo na plaćanje putnih troškova ukoliko pohađaju školu na razdaljini većoj od četiri kilometra.
- Lokalna samouprava nije u obavezi da plaća putne troškove ukoliko roditelji sami biraju školu - objašnjava ona.
- Kao izuzetak, deci iz Palikuće i Gornje Jajine se plaća prevoz do Leskovca. Pošto put nije asfaltiran, oni bi morali da dođu u Leskovac, a iz Leskovca da idu za Veliko Trnjane. To nam duplira troškove. Zato smo tu napravili izuzetak, to je jedini slučaj u kome se tako radilo. Septembra 2013. godine izašao je novi Zakon o osnovnom obrazovanju koji tako nalaže. U starom zakonu nije bila ta stavka u slučajevima kad roditelj bira školu.
Put pun rupa
Svetlana Jovanović, majka učenika trećeg razreda osnovne škole, kaže za da ne sme svoje dete da pušta da kilometar i po ide pešice po seoskom putu, pored bagremara.
- Ja ne želim da moje dete ide tamo, put je loš, ima pasa lutalica. Lakše je i deci i nama da odemo do Bobišta, jer je asfaltni put. A i kad je roditeljski sastanak, i ako treba dete da vratimo kući, ako je bolesno, ako treba da ga vratimo do kuće ili do doktora, tu nam je, bliže i brže nego da idemo po njih u Manojlovac - kaže ona.
