Serija jezivih zločina potresla Srbiju: Rat i strah stigli na naplatu
Slika raskomadanog tela biznismena iz Mirijeva još nije čestito potisnuta iz glave šokiranog čitaoca srpske štampe, kada je zločin sličan po brutalnosti otkriven ovih dana i u Beloj Crkvi, gde su u kući osumnjičenog otkriveni delovi tela uglednog starijeg meštanina iz obližnjeg sela Grebenac. Između ova dva zločina, onog u Mirijevu i onog u Beloj Crkvi, od noža je takođe stradao i čovek u Batajnici kojeg je nepoznati čovek izbo mačetom kada se žrtva usudila da mu zatrubi jer je hodao posred puta!
U poslednjih dvadesetak dana, dakle, u Srbiji su se desila tri stravična zločina u kojima su ljudska tela iskasapljena, pa otud ne čudi što se ljudi sve češće pitaju kakvog su metalnog zdravlja građani Srbije.
Da li su pomenuta nedela samo slika socijalne patologije savremenog srpskog društva ili je zgusnutost ovih zločina u kratkom vremenskom intervalu, uz senzacionalističko i detaljno opisivanje na stranicama štampe, uticala na stvaranje pogrešnog zaključka da je Srbija, za razliku od drugih država, postala ne samo opasno mesto za življenje, već i mesto u kojem se može umreti na najsuroviji način zbog beznačajne sume novca ili banalne svađe u saobraćaju?
Profesor psihologije u penziji Žarko Korać kaže da je centralno pitanje da li su ovakvi surovi zločini zaista zastupljeniji ili ih javnost preko medija samo više uočava.
Kao jedan od mogućih odgovora na pitanje zašto su ljudi postali tako surovi, on vidi i u ratnim dešavanjima 90-ih godina prošlog veka.
- Pitam se da li nam ratovi stižu i ovako na naplatu, jer rat ostavlja posledicu obezvređivanja ne samo ljudskog života, već i integriteta ljudskog tela. Da li nam ono što se dešavalo 90-ih sada stiže na naplatu u ljudskom smislu - da rat toliko promeni psihu jednog broja ljudi, da jedan broj labilnih ličnosti i kriminalaca ne sagledava normalno vrednost ljudskog života, a unakažavanje ljudskog tela im ne izaziva otpor i gađenje. To nam govore ovi poslednji stravični zločini u kojima je prisutno iživljavanje nad ljudskim telom posle smrti, a to se dešavalo i u ratovima - komentariše za "Vesti" Korać.
Poznati psihoterapeut Zoran Milivojević pomenute slučajeve kasapljenja žrtava ne objašnjava povećanom psihopatologijom u srpskom društvu. On podseća da istraživanja i statistike govore da Srbija spada u jednu od bezbednijih evropskih država, a komadanje tela, prema njegovom mišljenju, moglo bi se objasniti strahom da se ne bude uhvaćen, kada se ubistvo već desilo. Milivojević takođe skreće pažnju na uticaj medija koji do detalja opisuju morbidne zločine, pa oni mogu poslužiti kao model budućem zločincu.
Većina bolesnih se ne leči
V.d. direktora Klinike za psihijatrijske bolesti "Dr Laza Lazarević" Slavica Đukić-Dejanović kaže da u Srbiji nema ništa više mentalno obolelih osoba nego što je to u zemljama u regionu i u Evropi.
- Izvršioci ovakvih zločina su čak 88 odsto osobe koje nikada nisu i nikada neće biti u našim institucijama. Oni su najčešće potpuno svesnih posledica svog čina. Tačno je da su 12 odsto naši pacijenti i dok su kod nas pod terapijom oni nisu problem za zajednicu, ali kada izađu u zajednicu, njih se najčešće odriču i porodica i prijatelji i socijalne služba i izabrani lekari i komšije. Oni ne dolaze na kontrolu i onda postaju opasni i za sebe i za okolinu - kaže sagovornica "Vesti".
- U Beču su ustanovili da kada se piše o samoubistvima u podzemnoj železnici, da se onda i samoubistva dešavaju, a kada su prestali da pišu, onda su samoubistva prestala.
Tako da se i ovde može desiti da je prvi slučaj uticao na ovaj poslednji. Isto se odnosi i na nanošenje povreda noževima jer, koliko se sećam, mediji su počeli da pišu o tim noževima u poslednje tri godine, a pre toga ih nije bilo toliko. I ljudi su počeli da nose noževe jer očekuju da tamo neko drugi nosi nož i kada dođe do nasilja tu je to hladno oružje - dodaje naš sagovornik.
Milivojević, međutim, ne kaže da mediji treba da prećutkuju zločine.
- Ljudi svakako imaju pravo na informacije, ali ne znam koliko je dobro da se ulazi u detalje, jer ako napišete koliko neko ko švercuje heroin zaradi novca, vi dajete informaciju nekoj osobi koja će je pročitati kako je to dobar posao. Ne možemo optužiti medije, ali saznanja o spoljašnjem svetu i kakvi su drugi ljudi dolaze preko medija. Iako je puno nasilja u spoljašnjem svetu, u čoveku koji napušta svoju zonu komfora raste strah da bi mogao biti žrtva nasilja, pa se i on priprema da mu se suprotstavi - dodaje Milivojević.
O uticaju takozvanog indukovanog modela ponašanja u slučajevima ovakvih zločina govori i Slavica Đukić-Dejanović, v.d. direktora Neuropsihijatrijske bolnice "Laza Lazarević", ali njen kolega Žarko Korać nije saglasan sa tezom da se učestalost zločina u kojima se kasape tela ubijenih može objasniti i ugledanjem jednog ubice na zločin koji je prethodio njegovom.
- Meni ne liči da se ovde radi o indukovanim zločinima. Zašto se ne kopira neki drugi zločin. Recimo, kada neko upadne u poštu sa pištoljem u nameri da je opljačka, da li to znači da ćemo u narednih godinu dana imati povećan broj pljački sa takvim scenariom - pita se Korać.
Izložba slika mrtvih ljudi
Žarko Korać navodi primere da je 90-ih u Muzeju primenjenih umetnosti u Beogradu bila organizovana izložba sa slikama ubijenih ljudi u Vukovaru, dok su se na stranicama štampe nalazili detaljni opisi kako su se međusobno ubijali i sakatili članovi zemunskog klana.- Setite se suđenja u Španiji Luki Bojoviću kada je otkriveno da je njegov klan iskasapio jednog svog člana, čije je telo posle ubistva raskomadano i bačeno u reku. O tome su uveliko pisali i španski mediji, jer je za njih takav surov zločin predstavljao šok. Koliko se sećam i u Zagrebu je zemunski klan odsekao glavu jednom od svojih članova i raskomadano telo bacio u Jarun. Sve to pokazuje da su minuli ratovi ostavili duboke posledice na psihu ljudi i to ne samo na ljude iz kriminalnog miljea, što nam govore i ovi poslednji slučajevi.
