Za mesec dana zaradili kuću
Branka i Miloje Jevtić iz Kruševice kod Rekovca nastupali su kao duet po svadbama i veseljima, a znali su da zasviraju i zapevaju u subotu, a završe u utorak.
Dali su ga kod majstor Laze, a on je, kako sam kaže, tipkao dugmence po dugmence i naučio da svira. I Branka, i Miloje su počeli da zarađuju svirajući na svadbama i drugim veseljima, a onda je neko, više se i ne sećaju ko, rešio da ih spoji i napravi duet, jer su oboje i svirali i pevali. Prvu originalnu Dallape harmoniku Miloje je u Italiji kupio 1959. godine, a Branki 1962. godine. Sa njima je kratko nastupao i njihov sin Nenad, ali, iako je mnogo lepo pevao, nije hteo da mu to postane zanimanje.
Krava za veče
Branka je prvu svadbu svirala u Dobroselici. Otac joj je nosio harmoniku, a ona je pešice išla za njim. Pamti da su svadbu u Opariću ona i Miloje pogodili za 20.000 dinara. Toliko je koštala krava. Ako danas krava košta oko 1.200 evra, lako je zaključiti koliko su dobro zarađivali. Branka i Miloje bili su i na filmu. Svirali su u monodrami "Led" Radoša Bajića. U kafanskoj atmosferi otpevali su pesmu "Maramica od belog fulara".
- Kada mi je otac kupio harmoniku, nisam ni znala šta je to. Ali, bila sam presrećna. Sećam se da su u selu govorili da mi je otac poludeo, jer je prodao kravu i govoto sav novac dao za moju harmoniku. Bili smo mnogo siromašni, a u kući nas je bilo sedmoro. Međutim, već sa 14 godina počela sam da zarađujem. Sama sam svirala i pevala na svadbi. Bila sam veoma tražena, jer osim Radojke nije postojala žena u ondašnjoj Jugoslaviji koja je svirala neki instrument. A ja sam još umela i da pevam - seća se Branka.
Sama je nastupala tri godine, a potom je počela sa Milojem. Godinama su svirali u privatnoj kafani u Vrnjačkoj Banji, a rejon im je bio i Trstenik, Kraljevo i Kragujevac. Dugo su svirali i u okolini Osijeka. Profesionalno bavljenje muzikom prekinuli su pre 20 godina.
- Imali smo priliku da odemo u Ameriku, ali nismo hteli. Drug mog oca hteo je da odvede mene, ali ja nisam htela da ostavim Miloja. Moj pobratim Radosav Renutinović iz Siljevice kod Rekovca takođe je hteo da me odvede u Ameriku, jer je poznavao zemljaka iz Sekuriča, koji je u Americi imao kafanu. Ali, sin Nenad, koga smo čekali 12 godina, imao je tada samo šest godina, pa nismo mogli da ga ostavimo. Mogli smo da odemo i u Nemačku, ali nismo jer smo i ovde zarađivali mnogo - dodaje Branka.
jednom im se desilo da su za mesec dana zaradili 600.000 ondašnjih dinara. U to vreme je za kuću od temelja do krova bilo potrebno 520.000 dinara.
- Bilo je teško, ali se puno zarađivalo. Mnogo smo radili. Kad legnemo, ne znamo ni kada treba da ustanemo. Nismo mogli da postignemo koliko smo imali posla. Počnemo da sviramo i pevamo u subotu, a završimo u utorak. Pešice smo išli po snegu, kiši. Harmoniku čas nosimo na leđima, čas na grudima. Ostalim danima kod kuće bismo radili poljoprivredu. Branka kosila, prela, plela, tkala - seća se Miloje.
- Joj, bilo je lepih dana, a bilo je i dana kada sam na silu morala da se smejem i da pevam kad mi uopšte nije do toga - ubacuje se Branka.
A Miloje tvrdi da je najveće muke imao da sačuva ženu.
- Ja, siroma', sam među tolikim narodom. Bile su to Tantalove muke sačuvati je tolike godine. Morali smo da prestanemo da sviramo. Kibicuju na nju, a ja jadan ne smem da mrdnem da me ne biju. Niko nije znao da smo u braku - opet će Miloje.
Branka je volela da pravi ršum.
- Bacaju čaše, ja gazim. Pare pune ruke. Penjala sam se na sto. Kad napravim gužvu, stavim stolicu ispred harmonike. Ako neko nasrne, ja ću da se branim dokle mogu, a kada ne mogu neka me tuku. Srećom, nikada nije došlo do toga - priča Branka.
Miloje vragolasto odgovara da ona nije morala da ga brani od žena.
- Nisam bio lep, ali sam bio simpatičan. Jednom umalo da izgubim glavu. Dok smo svirali u Nadrlju, prišla mi je nevesta. Mislio sam da hoće da naruči pesmu. Kad ona mi kaže: "Ajde da pobegnemo." Gde da pobegnemo, pitam se. Posle cele večeri nisam smeo da je pogledam u oči. Jeste bila zgodna, ali da izgubim život zbog nje - priča Miloje kroz osmeh.
