Gazda koji istovara robu

Propadanje velikih trgovina u najvećim gradovima Srbije je započelo devedesetih godina zbog sankcija međunarodne zajednice i hiperinflacije, a nastavljeno je posle petooktobarskog puča 2000. godine kada su veliki trgovinski lanci zagospodarili srpskim tržištem.

Ljubinko i Dragica Ilić

Male trgovine su prošle skoro isto kao predstavnici društvenog kapitala, pa se povremeno u javnosti postavljaju pitanja zašto je srpsko trgovinsko tržište monopolizovano od velikih trgovinskih lanaca.

 Užicu je situacija je sasvim drugačija zahvaljujući Dragici i Ljubinku Iliću, poznatijem po nadimku Kvisko, i njihovoj porodičnoj firmi koja se nalazi u centru grada iznad Trga partizana. Sa oko 50 zaposlenih i sa oko 700 kvadratnih metara prodajnog prostora, ova firma ostvaruje bolje poslovne rezultate u erskoj prestonici nego Maksi, Idea, Roda i ovdašnje preduzeće "Sreten Gudurić" koje ima lanac prodavnica.

Njihovo poslovanje u svetu trgovine je potpuno nestvarno za srpske prilike, jer svoje obaveze dobavljačima plaćaju avansno. Dok veliki trgovinski lanci sa konstantnim marketinškom kampanjama na televizijama sa nacionalnom frekvencijom pokušavaju da pridobiju kupce, ovoj porodičnoj firmi takve poslovne odluke jednostavno nisu potrebne.

I Dragica i Ljubinko su radili u društvenim firmama koje su pod pritiskom zakonitosti liberalnog kapitalizma propale. Kvisko odlazi dve godine u Rusiju, radi od jutra do sutra, po 14 sati, subotom i nedeljom, jer je nadnica tada uvećana za 50 odsto. Sa skromnom ušteđevinom počinje da radi na buvljaku. Kaže da je prvi je dolazio na posao, a poslednji odlazio. Tu su proveli devet godina da bi nakon toga kupili poslovni prostor od 200 kvadratnih metara i počeli da se bave veleprodajom. Hronična besparica u srpskoj privredi i nedostatak finansijske discipline ih je primorao da se okrenu maloprodaji i poslu u kome lagano plivaju.

- Radne navike stečene u Rusiji preneo sam i ovde. Godinama radim po skoro dva puna radna vremena, jer je to pravi i jedini recept za uspeh u poslu. Mora se raditi više od konkurencije, brzo reagovati i voleti posao koji se radi. Ja svako jutro sa svojim radnicima istovaram robu. Posao mi pričinjava zadovoljstvo, ništa mi nije teško. Kao i na početku ulaska u privatni biznis, prvi odlazim na posao, a poslednji odlazim - priča Kvisko s osmehom.

Za dobro poslovanje firme velike zasluge pripadaju i Kviskovoj supruzi Dragici koja je 18 godina radila u Gradini, nekada najvećoj komercijalnoj firmi u ovom delu Srbije.

- Zajedno radimo, zajedno se dogovaramo. Ciljevi i interesi su nam isti i u tome je prednost porodične firme u odnosu na druge. Nikada nisam razmišljala koliko ćemo zaraditi, nikome nismo ništa dužni, važno je raditi, platiti sve prispele obaveze, a nama šta ostane. Na kraju poslovne godine se dobije krajnji rezultat - kaže Dragica.

Da u ovoj porodičnoj firmi misle na sve, potvrđuje i cena hleba od samo 25 dinara što je ubedljivo najniža cena u gradu. Pred novogodišnje praznike osiromašeni građani su u redu stajali i po 30 minuta da bi po znatno nižim cenama kupili hranu.

Za dobre poslovne rezultate nisu izostala ni priznanja. Dragica je dobila nagradu "Kapetan Miša Anastasijević" za najbolje rezultate u privrednom i društvenom životu u užičkom regionu, a Kvisko je pre dve godine izabran u gradu za najboljeg preduzetnika.
Ekonomska kriza ne jenjava, uslovi poslovanja su sve teži, pa u ovoj porodičnoj firmi pripremaju nove poslovne odluke da poboljšaju poslovanje.

- U najskorije vreme, odnosno vrlo brzo, proširićemo prodajni prostor za nekoliko stotina kvadrata, a izbacićemo i magacin. Roba će direktno sa kamiona biti ubačena u prodaju. Smanjićemo troškove poslovanja, povećaćemo konkurentnost naše robe, na zadovoljstvo naših kupaca - zaključili su naši sagovornici.