Lokomotiva s dušom: Suze za poslednjeg ćiru
Vest da će uskoro u Lajkovcu, nekada najvažnijem železničkom čvoru pruge uzanog koloseka u Srbiji, biti izgrađena prva parkovska železnica na Balkanu, minijaturna pruga sa minijaturnom parnom lokomotivom i vagonima namenjenim nostalgičarima i turistima, istinski je obradovala i Gornjomilanovčane, posebno one starije, koji se još sećaju čuvenog voza ćire i još su kivni na one koji su 1969. godine doneli odluku da pruga bude ukinuta.
Pruga koja je život značila Gornjomilanovčanima, ali i Lajkovčanima, Ljižanima, Čačanima i sve tako do Sarajeva, umrla je 31. decembra 1969. godine, a znak za poslednji polazak voza tada je dao Boško Milojević, poslednji otpravnik vozova na železničkoj stanici u Gornjem Milanovcu.
Kao i ćira, i otpravnik vozova Boško Milojević se pre nekoliko godina preselio u sećanje Milanovčana, ali je pred smrt do detalja opisivao atmosferu na železničkoj stanici kada se poslednji voz dočekao i ispraćao.
- Između dva svetska rata, kao i mnogo godina kasnije, sve dok nisam dao znak za poslednji polazak ćire iz stanice ka Beogradu, društveni život grada se odvijao na železničkoj stanici. Svaki dolazak ćire okupljao je nekoliko stotina građana. Tu su sačekivali putnike, raspitivali se o događajima u zemlji i svetu, tu su se razmenjivali lokalni abrovi, mnogi su se tu zaljubljivali i mnogi od njih su baš na tom mestu našli svoje suđenice ili suđenike. Železnička stanica je bila mesto gde je grad živeo, a sve ostalo je bilo iščekivanje sledećeg dolaska ćire.
U to vreme bilo je pet putničkih polazaka ka Beogradu i isto toliko prema Sarajevu. Do Beograda se putovalo oko četiri i po sata, a do Sarajeva se preko Višegrada i Ustiprače stizalo za oko 13 sati i dnevno se prodavalo i preko 200 voznih karata. Koliko je bilo polazaka teretnih vozova više se i ne sećam, ali znam da se u teretnim vagonima najviše tovarila kocka za kaldrmu, suve šljive, voće, povrće, stoka, a kasnije, kada je stasala industrija, i razna industrijska roba - sa setom je govorio Boško Milojević o vremenima kada je ćira bio najvažnije prevozno sredstvo u ovom delu Srbije.
Poznaće sin torbu
Spremio otac torbu sa hranom sinu koji je studirao u Beogradu i zagledao po kome da je pošalje. Kada na peronu nije našao nikog poznatog, zamoli nekog putnika da mu torbu ponese i ovaj prihvati. Kada je voz polazio, putnik kroz prozor pita oca kako će poznati mladića kome je torba upućena.
- Ma, prijatelju, ništa ne brini, poznaće on torbu, nije ovo prvi put - objasnio mu je otac mladića pozdravljajući voz podizanjem šajkače.
Kako se od Gornjeg Milanovca do Beograda putovalo četiri i po sata, neki Zdravko iz sela Ugrinovci se dosetio da prodaje vodu između dve stanice. Imao je kantu i limeno lonče i nudio je putnicima. Kažu da je taj domišljati Zdravko uvek lepo pazario.
- Jednom su došli na stanicu svatovi, negde od Požarevca, sa mladom iz Takova. Gledam, svatovi se nešto domunđavaju i da nešto nije u redu. I kada je voz krenuo iz stanice, svi svatovi su ušli u voz, a na peronu ostade mlada. Vidim nevestu u suzama, uvedem u stanicu, stavim joj stolicu pored peći i javim njenom ocu da od braka nema ništa i da dođe da je vodi kući. Ma, nagledao sam se i lepih ružnih stvari, kao i na svakoj železničkoj stanici u svetu - prepričavao je neobične događaje poslednji šef železničke stanice u Gornjem Milanovcu.
Odluku o izgradnji pruge uskog koloseka donela je Narodna skupština Srbije 1908. godine, a nedugo nakon toga beogradski inženjeri Dušan Božić i Đ. Zlatković su za samo godinu dana izradili plan trase buduće pruge i raspisana je licitacija za izvođača radova.
Međutim, zbog početka Prvog svetskog rata obustavljeni su radovi sve do dolaska austrougarske vojske koja je nastavila da gradi prugu za potrebe svoje vojske. Do kraja Prvog svetskog rata pruga je u potpunosti završena, ali ju je austrougarska vojska razrušila prilikom povlačenja 1918. godine.
Popravka je trajala do 1922. godine i bila je u upotrebi sve do 31. decembra 1969. godine kada je država odlučila da prugu ukine zbog nerentabilnosti.
- Poslednjeg dana 1969. godine poslednji put sam pištaljkom dao znak za poslednji polazak ćire iz stanice u Gornjem Milanovcu, stavio sam železnički barjačić pod mišku, kako je propisano, pozdravio sam voz i poslao ga u istoriju. Na stanici u tom trenutku bilo nekoliko hiljada Milanovčana i svi su do jednog plakali, a plakali su i mašinovođe, i kondukteri, i putnici, i policajci koji su pratili voz, i rabadžije...
Voz je bio okićen cvećem i granama zimzelenog drveća i svi smo stajali na mrazu i snegu sve dok se ćira uz neprestano oglašavanje sirene nije izgubio iz vida. Tako je umro najvoljeniji voz u zemlji - prisećao se tada Boško Milojević.
