Proteran iz Nemačke jer nije hteo da vređa Srbiju
Ostavši bez roditelja - majke preminule u vreme agresije NATO-a i oca, koji ga je ostavio kod rodbine i nestao, sa samo osam godina Žarko Saitović (24) iz rodnog Bojnika došao je u leto 1999. u Dom za decu bez roditelja u Aleksinac gde je završio najpre osnovnu, a potom i srednju školu i stekao diplome fizioterapeuta i frizera.
- Nekoliko godina pokušavao sam da nađem posao jer sam jedva preživljavao sa socijalnom pomoći od samo 6.000 dinara (50 evra) mesečno. Javljao sam se na razne oglase, ali je sve već bilo rezervisano za neke druge ljude. Ne znam, možda su me odbijali i zbog moje kože ili mog prezimena - priča Žarko o razlozima koji su ga naterali da krajem jeseni prošle godine ode u Nemačku.
Prijatelji iz Aleksinca su mu pomogli da skupi novac za put i ode u Keln.
- Posle samo pet dana provedenih u centru za azilante u Kelnu dobio sam povratnu kartu i nalog da odmah napustim Nemačku. Od mene su tražili da lažem i da pričam klasičnu azilantsku priču, da vređam Srbiju i pljujem po njoj. Imao sam nekoliko razgovora sa ljudima koji vode taj centar i u svakom, što je njih iznenadilo, isticao sam da nisam politički ni bilo kakav drugi azilant. Svaki put sam im rekao da u Srbiji nisam mogao da nađem posao i da sam zbog toga došao u Nemačku. Kada sam u poslednjem razgovoru od prevodioca zatražio da im prenese da neću i ne želim da pljujem po Srbiji koja me je očuvala i othranila i omogućila da se školujem, istoga časa zaposleni u centru za azilante sklopili su moj dosije i posle desetak minuta čekanja uručili mi kartu za povratak. Sada sam opet u Aleksincu i opet tražim bilo kakav posao - ispričao je Žarko koji se izjašnjava kao Srbin romskog porekla.
Nedavno je odlučio da promeni prezime i sada je Đorđević:
- Možda, iako sam crnoput, sa novim prezimenom i dođem do nekog posla. I iz Srbije sigurno više nigde neću da idem - zaključuje ovaj mladić.
