Albanac u Beogradu: Grejs Keli me oborila s nogu

Kada je sa 15 godina došao iz rodne Đakovice u Zemun da igra fudbal, Gzim Ljalja nije ni slutio da će biti jedan od najboljih fudbalera 70-ih. Planirao je da ostane kratko, jer nije verovao u sebe i svoj talenat, ostao je u glavnom gradu Srbije.

Godinama radi kao fudbalski trener, iako kaže da je rođen kao umetnička duša jer svira klarinet, voli da slika, iako je izbegavao da izloži svoje radove. Danas je fudbalska legenda Zemuna.

Bakrene tepsije

- Rođen sam 1956. godine i detinjstvo mi je najlepši period u životu, jer je jednostavno biti dete. Živeo sam u maloj sredini i sve je nekako bilo bezbrižno. Naravno, bilo je i lepih i ružnih trenutaka. Nisam bio nestašno dete, a u školi sam bio vukovac. Iz tog perioda pamtim zajedništvo, a sve se svodilo na igru. Posle škole smo imali obavezu da učimo četiri-pet sati, a posle toga smo se igrali do mraka. Uglavnom fudbal, koji nas je činio srećnim i za nas je bilo nešto najlepše. Igrala ga je sirotinja.

- U detinjstvu sve vidite ružičasto i u svetu onakvom kakvim ga vi zamišljate. Bili smo vesela deca i bilo nas je petoro. Imali smo jednu sestru. Ja sam bio najstariji i roditelji su čekali pet-šest godina da dođem na svet pa mi je stric dao ime Gzim (Srećko). Odrasli smo u harmoničnoj porodici, koja u materijalnom smislu nije mnogo mogla da nam pruži. Ali, bili smo okruženi ljubavlju i razumevanjem. Deda i tata su bili zanatlije i bavili su se bakrorezom. Imali su kazandžijsku radnju u centru grada. Kao mali nosio sam im ručak, jer nisu mogli da dignu glavu od posla i dođu kući da jedu. Deda mi je davao da rezbarim one zvezdice na malim tepsijama od bakra. Radnje su bile duž cele ulice, koja je dugačka dva kilometra i njome je celog dana odjekivalo kuckanje. Taj zvuk će mi ostati do kraja života u uhu i podsećati na lep period života. Toga duha sada više nema, a i radnji je sve manje. Nema ko da radi. Ja sam zavoleo taj zanat, i mislim da sam nasledio od njih taj dar za umetnost.

- U osnovnoj školi mi se javila želja da slikam. Odlazio sam sa časa na reku i gledao prirodu i slikao, maštao. Izlagao sam u školi te radove i imao podršku nastavnika, koji mi je preporučio da upišem srednju umetničku školu. Međutim, po inerciji sam sa ostalim drugarima krenuo na fudbal. Voleo sam i muziku. Ma, oduvek sam bio naklonjen umetnosti koja je mač sa dve oštrice. Nastavio sam da slikam i mnogi su me zvali da objavim te radove, ali sam smatrao da to nema neku vrednost. Jer, jedan fudbaler da se bavi umetnošću to mi je bilo malo nespojivo. Upisao sam srednju muzičku školu "Kosta Manojlović", gde je i Merima Njegomir išla na solo pevanje. Svirao sam klarinet i profesor mi je rekao da ga se manem, pošto sam rođeni umetnik u fudbalu.

Čkalja i srpski

Gzim Ljalja, fudbalski trener

- Sa 12 godina igrao sam za pionirsku reprezentaciju Kosova na turniru u Borovu. Počeo sam u fudbalskom klubu Vlaznimi u rodnom gradu kao pionir. Tad je to bio turnir republika i pokrajina i Kosovo je zauzelo prvo mesto. Proglašen sam za jednog od najboljih igrača. Tadašnji selektor Jugoslavije Stevan Vilotić i Ante Mladinić su me zadržali desetak dana da igram za državni tim i tako je sve počelo. Posle tog turnira pozvali su me da dođem u Beograd zajedno sa mojim tadašnjim klupskim drugom Đokicom Stanojevićem. Svi smo mi kao deca težili nekoj slavi i to mi je sve nekako bilo iznenada, jer nisam bio svestan svog talenta. Dolazak u Beograd sa 15 godina mi je bio strašan. To je meni ko kad bih ja sad svoje dete poslao samo u Njujork. Sve mi je bilo čudno i kad čovek dođe iz male sredine veliki grad ga prosto pojede. Tako je i meni bilo.

- Nisam došao u Beograd sa idejom da ostanem. Nisam verovao u sebe da mogu da postanem traženi fudbaler. To je za mene bilo nestvarno. Nisam ni jezik znao dobro. Pasivno sam učio srpski uz televiziju i filmove u kojima glumi Miodrag Petrović Čkalja. U školi smo imali malo časova srpskog jezika da bih ga dobro naučio. Jer, u Đakovici je bilo 95 odsto Albanaca, a pet odsto Srba, koji su bolje znali albanski od srpskog jezika. Tako mi je u Beogradu bilo mnogo teško. Besciljno sam lutao ulicama sa fotoaparatom koji sam dobio od ujaka. Kad sam izašao iz autobusa, na stanici me je sačekao čovek kog sam znao iz novina. Svakog ko bi prošao pitao sam: "Jeste li vi Marko?"

Lomljenje noge

- Tako sam došao u fudbalski klub Galenika, sadašnji Zemun. Ubrzo sam krenuo sa omladinskom reprezentacijom Jugoslavije na turnir u Monte Karlo, koji se svake godine održavao u čast princa Čarlsa. Posle toga, organizovan je prijem na koji su došli i princeza Grejs Keli sa princem Renijeom. Nju sam do tada gledao u bioskopima i kad sam je video uživo krv mi se sledila u žilama. Zastane vam dah. Bila je prelepa.

- Možda bi moja karijera bila drugačija i bolja da su moji roditelji dozvolili da se priključim omladinskoj selekciji splitskog Hajduka. Nisu oni bili nešto ni da idem u Beograd, ali ja sam odlučio da idem i došao sam. Mislim da sam napravio grešku. Zbog teških povreda imao sam šest operacija, jer se igralo grubo. Crveni karton igrač bi dobio tek ukoliko bi slomio protivniku nogu.

- U to vreme fudbaleri su bili više popularni nego sada. Nisam mogao da izađem na ulicu. Sećam se, šetao sam zemunskim kejom sa drugarima, a uz put su me zaustavljali navijači. Do reke bi stigao za sat-dva. Ljudi su voleli fudbal i to je bilo nešto više od igre. Imao sam prilike i da glumim u filmu, to jest statirao sam u filmu Puriše Đorđevića "Trener". Ne znam ni sam ko me je preporučio. Znao je da volim da gledam filmove i zvao me da glumim. U filmu igraju i Milena Dravić i Ljuba Tadić. Šest meseci smo snimali, pola u našoj zemlji, a pola filma u Nemačkoj. Puriša Đorđević je doveo jednom prilikom celu ekipu filma na utakmicu reprezentacije. Nisam verovao da će doći. Tog dana je bilo oko 15.000 ljudi na tribinama. Okrenem se u jednom momentu ka tribinama i vidim celu moju filmsku ekipu koja je došla da gleda utakmicu. Puriša mi je tad rekao da bežim od filma i da sam fudbalski as. Bilo je to lepo druženje i nezaboravno iskustvo. Sve su to bili ljudi koje sam gledao na televiziji i pozorištu i kojima sam se divio. Mislio sam da je lakše doći do kosmosa nego do tako velikih ljudi. Svi su mi delovali nedodirljivi, a toliko su jednostavni. Taj osećaj je teško opisati. Ljuba Tadić je tada bio u Upravi Crvene zvezde i radio je na tome da dođem u taj klub. Međutim, ostao sam u Zemunu, gde bar nikad nisam imao problema sa tim odakle sam i koje sam nacionalnosti.

Kasna ženidba

- Toliko sam bio posvećen fudbalu da nisam imao vremena da se oženim. Fudbal je učinio svoje. Prijao mi je taj život i nisam ni ja kao i većina sportista osećao potrebu da se obavežem. Kasno sam se oženio, u 41. godini, ali sve sam nadoknadio. Imam divnu suprugu i dvoje divne dece. Suprugu Kimet sam upoznao u Đakovici kad sam bio na odmoru. Zaljubili smo se i venčali. Imamo 16-godišnjeg sina Eduarda i godinu dana mlađu ćerku Editu. I oni vole umetnost, dobro slikaju, ali ne volim da ih forsiram. Neka sami odaberu čime će se baviti. Ćerka ima divan glas. Eduard ima afinitete prema jezicima, uči japanski i engleski. Učestvovao je na jednom takmičenju, pošto je Japan donator te škole. Radili su rad na temu srpske hrane i on je izabrao med i dobio nagradu. Što se tiče porodice tu sam srećan i ponosan čovek. Ali, kad pogledam moj poslovni svet mislim da sam promašio profesiju zbog svega što mi se dogodilo. Mnogo sam sebe dao, a malo dobio. Ne mislim na novac, već na poštovanje vašeg truda. Kada igrate 40 godina u jednom klubu, a sada vas niko više ne gleda i ne ceni, mnogo je tužno. Dok sam povređen ležao u bolnici svi su me zaboravili. Ipak, da nije sve tako govori i činjenica da sam pre pet-šest godina proglašen za počasnog građanina Zemuna.