Jermeni i Srbi braća po patnji
Fudbal je omiljen sport cele planete, a za 24-godišnjeg Miloša Stamenkovića fudbal je život. Miloš igra na mestu štopera, odbrambenog igrača i na privremenom radu je u Jermeniji, nekadašnjoj republici SSSR. Zvezda je najjače fudbalske lige Jermenije, koja se zove Premijer. Igra za FK Širak iz Gjumrija, a ovih dana Miloš gostuje u rodnom Beogradu, gde uživa u pažnji porodice pred naporne januarske pripreme u Los Anđelesu.
Život je putovanje
- Vaspitan sam tako da mi pohvale prijaju, ali mi ne laskaju, a kritike, opravdane i neopravdane, ne ometaju me na odabranom putu. Moj život je zato jednostavniji, ali nije nužno i lakši. Spadam u ljude koji nikada ne odustaju, jer se u pohvalama ne uzdižem, a ni sa kritikama ne padam. Fudbal je moj život. Svestan sam da je profesionalna karijera fudbalera ograničena krštenicom. Zato se trudim da budem što uspešniji i profesionalniji i u skladu sa tim mi ništa nije teško. Kada fudbalerska karijera prođe, biće mi žao, naravno, ali ću se svom snagom posvetiti novinarstvu i pisanju, ili nečem trećem što mi život možda ponudi. Čudni su putevi Gospodnji i treba ih prihvatati kao izazove. Život je divno putovanje, putevi su teži i lakši, a ja ih sam biram.
- Detinjstva se sećam kao gužve u našem stanu. Majka Olgica, otac Miki, baka, brat Ognjen, 12 godina stariji od mene, i tri godine starija sestra Jelena, ja i gomila naših drugova, pa stalni dolasci komšija, prijatelja... Mnogo ljudi, uvek dečja graja, a najviše ljubavi. Kao najmlađi član porodice, logično je, bio sam i najrazmaženiji. Roditelji su me pazili, ali su se stariji brat i sestra postarali da budem njihov potrčko. Nije mi smetalo, njih dvoje su ustanovili pravila i ja sam ih slušao. Mislim da sam zahvaljujući tome naučio koliko je važno boriti se i istrajati u svom naumu. Kasnije, kada sam se prvi put našao na ozbiljnijem raskršću, kao što je bio upis u srednju školu, nisam mnogo mozgao, znao sam da je pravi izbor samo sportska gimnazija. Od lopte se nisam nikada odvajao, ni u kući, ni napolju, pa ni u školi. Ona je uvek bila uz mene, onako, zlu ne trebalo. Kada bih morao u nekoliko reči da opišem sebe, to bi bilo - zaljubljenik u fudbal. Navijač sam Partizana, ali nije mi se pružila prilika da igram za svoj omiljeni klub. I to je život.
Nepravda uvek boli
- Dakle, roditelji su nas decu uvek podržavali i žrtvovali se zbog nas. Mene su, recimo, dok sam bio dete stalno vodali na razne sportske treninge, jer sam trenirao i karate, pa atletiku i tek na kraju fudbal, ali se nikada nisu bunili. Fudbal sam počeo da treniram sa sedam godina i to za FK Zemun. Kao desetogodišnjak sam prešao u Crvenu zvezdu, gde sam se zadržao do 15. godine, a zatim sam prešao u Radnički Novi Beograd. Nekako u to vreme sam igrao i za omladinsku reprezentaciju Srbije, što je čast svakom fudbaleru. Istina je da nisam sa omladinskom reprezentacijom Srbije otišao ni na jedan veliki turnir, ali takvo je bilo neko vreme... Bezrazložno i nepravedno sedenje na klupi kao rezerva je sastavni deo života sportista, a pre svega onih koji su u timskim sportovima, a posebno fudbalera. Boli, ali prođe kao i sve u životu... Sedenje na klupi za rezervne igrače me je ojačalo i pomoglo da shvatim da moje vreme dolazi, a do tada treba da učim i sazrim kao odbrambeni igrač. Mada se dešavalo da igram i beka, ali nekako mi je linija štopera ono gde se osećam kao svoj na svome.
- Nepotizam nije samo reč, nego je stvarnost koja je zahvatila sve segmente našeg društva, pa ni fudbal nije pošteđen. U svim kategorijama ga ima, od najmlađih do najstarijih fudbalera. U tom smislu sam i ja stradao, ako je to stradanje, a mislim da nije, jer sam samo uz savete roditelja odlučio da krenem u inostranstvo. Što je veći i popularniji klub, to je više nepravde. Vrhunski igrači sede na klupama, a deca sportista, glumaca ili političara, osrednji igrači, ne propuštaju nijednu utakmicu, jer tate ne dozvoljavaju da njihovi sinovi budu rezerve. Nije mi bilo svejedno što, iako sam talentovan i vredan, sedim na klupi, a igraju oni osrednji igrači s uticajnim roditeljima. Neću nikoga da imenujem, prepoznaće se sami.
Splet kultura
- Sa nepunih 19 godina sam prešao u Proleter Novi Sad, što je podrazumevalo i preseljenje iz Beograda. Bilo je to i moje osamostaljivanje u pravom smislu reči, što mi i nije palo mnogo teško. Očekivao sam da će biti mnogo teže. U Proleteru sam se zadržao godinu i po dana, pa sam otišao u FK Mladenovac, pa u BSK Borča, koji je bio u Jelen ligi. A onda je posle nekog vremena stigao poziv iz Jermenije, od kluba Ararat iz njihovog glavnog grada Jerevana, koji sam bez razmišljanja prihvatio. Ararat je jedan od najboljih fudbalskih klubova u njihovoj najjačoj fudbalskoj ligi. I nisam se pokajao zbog odluke da odem tako daleko. Otvorili su mi se neki novi i drugačiji putevi. Jermeni su napaćen narod, koji je zbog istorijskih prilika kao i mi često uvlačen u odbrambene ratove. Jerevan je jedan od najstarijih gradova na svetu i srce je cele zemlje.
- Posle nekog vremena sam dobio poziv od FK Širak iz grada Gjumri, koji je znatno manji od jermenske prestonice, ali utoliko je i prisniji i bolji za život. Sada nas u Širaku ima sa svih strana, pa je živo jer se prepliću sve kulture. Petorica fudbalera su došla iz Afrike, crnci, četiri Rusa, jedan Nemac i ja sam jedini iz Srbije. Sporazumevamo se na ruskom jeziku, koji smo svi vrlo brzo i lako naučili. Lepo se slažemo i družimo, kako na terenu tako i van njega, nema ni trunčice zavisti. Niko nam ne ograničava noćna izlaženja, ali trudimo se da se bespotrebno ne iscrpljujemo, a noćna druženja to za nas jesu, pa ih svesno izbegavamo kad god možemo. Posećujemo jedni druge u svojim privremenim domovima, a to su obično dvosobni stanovi blizu kluba. Dani su nam uglavnom dosta naporni. Često treniramo dva puta dnevno, po nekoliko sati i onda nam je neophodan odmor. Najbolje se odmaram uz knjigu i dobru muziku.
- Jedina reč koja me asocira na Jermene je gostoprimstvo. Išao sam kod mnogih drugara i u Jerevanu, baš kao i u Gjumriju. Gostoljubivi su, glasni i srdačni. Uvek iznose posluženje, ako sam kod nekoga svratio pre podne, i ako je vreme doručka prošlo, obavezno su me nudili prepodnevnom kafom i doručkom, a tu je obavezno i neizostavni jogurt, koji je izuzetno dobar i gust i lahmahjoon, neka vrsta veoma tanke pice prelivena usitnjenim paradajzom, bosiljkom, lukom i mladom jagnjetinom, savijena u rolnu. Ukusno i lepo, ali nekako više volim ribu. Tokom celog dana, gde god da mrdnem, kod koga god da svratim, nutkaju me još i hladnim sokom od divljeg šipka, što je pored nara, jedan od najčuvenijih nacionalnih proizvoda.
Votka posle piva
- U Jermeniji niko ne pije alkohol tokom dana. Uživaju u kafama, čajevima i švarcvald tortama, a starija populacija i neka srednja generacija popodneva ubija igrajući jednu od najstarijih igara na svetu, tavlu, koja je slična šahu i potiče iz Persije. Kod njih je većina obroka praćena porodičnim ritualom, a večera im počinje oko 17 časova. U domovima mojih drugara fudbalera obično se za večeru služi lakša hrana - bareno povrće i riba uz mnogo raznovrsne salate. Po restoranima kombinuju jermensku i gruzijsku kuhinju, preovlađuju razni sosovi, ali su ipak najpoznatiji po khorovatsu, odnosno nekoj vrsti roštilja. Treba probati i njihov tradicionalni čaj od nara, koji se identično izgovara kao i kod nas. Uz čaj se obavezno služe i nazuki kolačići, koji su slični našim vanilicama. Probao sam i njihov lavaš, što je zapravo tanak hleb namazan puterom i barenim jajima i dopala mi se ta kombinacija, ali sam je izbegavao kad god sam mogao, jer mi je teška.
- Kod njih je dosta zastupljen roštilj, spreman na tradicionalni način. U zemlji se iskopa rupa od dva metra i na dno se baci žar. Zatim se stavlja rešetka sa poređanim povrćem, pa obešena jagnjetina tako da mast koja se topi curi po povrću. Uz ovakav roštilj je neizostavno i jermensko pivo koje se zove kilkija, a posle toga se pije ruska votka. Ovako jak obrok se obično završava vrhunskom supom od sočiva, sa suvim kajsijama i orasima. Međutim, toliko hrane nikada nisam mogao da pojedem u jednom cugu, pa sam se opredeljivao ili za roštilj ili za supu, ali najradije jedem salatu.
- Imam mnogo planova i želja, pa se neprekidno trudim i da ih pomirim, ostvarujući karijeru kakvu sam sanjao u najsmelijim dečačkim snovima, ali poštujući i sve druge životne obaveze i planove kojih je mnogo. Ne znam šta me čeka, ali idem ka svom cilju, a to je neki prvoligaški tim iz svetske poznate lige.
Impresivni vozni park
- Ako se standard neke države meri prema kvalitetu automobila koje vozi stanovništvo, to bi značilo da je Jermenija bolja od Lihenštajna. Ispred obične buregdžinice može da se vidi impozantan vozni park vredan minimum pola miliona evra. Međutim, to suštinski nije prava slika, već varka, jer ima i onih koji još voze stare lade. Fascinantni su im veliki parkovi i muzeji, za koje su mi odmah ponosno rekli da su izgrađeni u savremenom duhu, zahvaljujući moćnoj dijaspori, što se na svakom koraku primećuje.
Devojka u Beogradu
- Odlazak mi je malo teže pao jer sam u Beogradu ostavio devojku Anju. Ipak, priznajem, kada mi je stigla ponuda iz Jermenije, nisam se mnogo razmišljao, znao sam šta mi valja činiti. Anja i ja se dugo poznajemo, u vezi smo tri godine i ma koliko da je bilo teško i njoj i meni zbog rastanka shvatila je da je moj život fudbal, što podrazumeva i povremena razdvajanja. U svakom slučaju, nas dvoje smo uglavnom stalno zajedno, jer ona često dolazi kod mene - kaže Miloš.