Spomenici oronuli, država neozbiljna
Pera i Nada Tučev iz Šenajha kod Štutgarta u Nemačku su došli kao deca, Pera je imao 11 godina kad je stigao iz Novog Sada, a Nada je imala osam godina kad je u Nemačku doputovala iz Slavonije.
Kao deca su letnje raspuste su provodili u svom zavičaju, a i kad su se venčali nisu prestali da dolaze u otadžbinu. Godinama proučavaju istoriju svoga naroda, pa su ovoga leta odmor posvetili stogodišnjici Prvog svetskog rata.
- Prošle godine smo doneli odluku da za vreme odmora posetimo spomenike, mauzoleje, mesta bitaka, manastire i sve što je vezano za Veliki rat. Osim toga stigli smo da posetimo i Mišar gde je odigrana čuvena bitka kada je slavni Karađorđe Petrović pobedio Turke pre 208 godina. Napravili smo plan kako bismo uspeli sve da obiđemo u roku od 20 dana. Prešli smo preko 2.500 kilometara i usput posetili još preko 20 manastira i crkava - priča za "Vesti" Pera Tučev.
Za tri nedelje Tučevi su prešli preko 2.500 kilometara i zbog majskih poplava jednim delom morali su da promene trasu, jer su mnogi lokalni putevi bili ili zatvoreni ili neprohodni. Krenuli su iz Golupca na Dunavu pa u Beograd, gde su Novom groblju poklonili senima pred srpskim i ruskim spomenicima i kosturnicama, odali su poštu vojvodi Radomiru Putniku, zatim su posetili crkvu Ružicu na Kalemegdanu, Kriptu - Kosturnicu u blizini Crkve Ružice, spomenik braniocima Beograda na Dunavskom keju kao i Vojni muzej. Potom su obišli Mišar, Tekeriš i Cer sa Valjevom, Loznicom, Osečinom, Kraljevo, Oplenac, Ovčarsko-kablarsku oblast, Novi Pazar, a posebno su svratili do etno-sela Terzića avlije i do Golije.
Bračni par Tučev smatra da je njihova patriotska obaveza i nacionalna dužnost da se poklone junacima koji su branili svoju otadžbinu i veru. - Nažalost, kada smo otišli u Srbiju, imali smo šta da vidimo, spomenici su u očajnom stanju i država ništa nije uradila da tih 100 godina obeleži dostojanstveno. Čini nam se da bi naša Srbija sa svima nama trebala da ima više odgovornosti, moralo je sve to ozbiljnije da se shvati i prava je sramota da spomenici tako sramno propadaju i da se za njih nema para, a prošle godine ih je bilo za Milanski edikt. I to je moglo da se obeleži mnogo svečanije nego naša pobeda - priča Pera Tučev, fotograf po zanimanju, sa velikom knedlom u grlu.
- Sa više strana smo čuli priču kako je Evropa kojoj težimo jasno stavila do znanja Srbiji da se ne pravi neka velika proslava i ceremonije jer smo mi u Velikom ratu osuđeni kao teroristi zbog kojih je on i počeo. Zaista mi je žao i žalosno je što je naša vlada postupila kako se od nje i tražilo. Mislim da bi bilo srpski ratnici danas bili zgroženi da vide za šta su dali svoje živote - smatra Nada Tučev.
- Otišli smo i do Novog Pazara gde smo obišli sve naše manastire, jer pitanje je koliko ćemo još dugo moći da stupimo u Đurđeve stupove, Petrovu crkvu i sve ono što je oko Novog Pazara u našoj staroj Raškoj. Jeste da su naši manastiri tamo sačuvani i očuvani, ali se premalo ljudi vraća ili premalo Srba živi na tom području. Volela bih kada bi se mnogo više naših ljudi složno organizovalo i posetilo naše svetinje, da stavimo do znanja da mi ne odustajemo od svoje zemlje.
Tučevi ne kriju da više vole istoriju nego more, za njih je dovoljno da noge pokvase u srpskom moru - Dunavu, kada su u Perinom rodnom gradu. Njihova ćerka Aleksandra Nina prošle godine je zajedno sa svojim životnim saputnikom Nemcem Manfredom posetila Srbiju.
- Sa Ninom i Manfredom smo prošle godine posetili sve fruškogorske manastire i otišli smo i do Slankamena, gde se takođe održala čuvena bitka, pa smo bili u Kostolcu jer se naš budući zet posebno interesovao za mesta gde smo ratovali sa Turcima. On je oduševljen Srbijom i stalno pita kada ćemo opet da ga vodimo - kroz osmeh priča Nada.
Narod koji srlja
Tučevi planiraju da najkasnije za četiri godine krenu stazama srpskih vojnika od Soluna do Beograda, i to u znak pobede Srba u Velikom ratu, a voleli bi kada bi više ljudi to isto uradilo. Smatraju da bismo mi kao narod morali mnogo više da naučimo i cenimo svoju istoriju, da poštujemo tuđe, ali ne više od svoga.
- Veoma je važno da se što više obrazujemo, jer narod koji ne poznaje svoju istoriju srlja da mu se to sve ponovi, a to se nama upravo dešava, što i nije za pohvalu. Oduvek smo više cenili tuđe nego svoje. Da smo više poštovali seni svojih patrijarha, kraljeva, vojnika, svih koji su izgubili živote za našu otadžbinu, daleko bolje bi nam bilo.
Titov protivnik
Pera Tučev je u Nemačkoj od 1972. Majka Ljubica bila je prinuđena da se pridruži svome mužu Miši koji je četiri godine ranije došao za Nemačku. Nije se mirio što je Tito na vlasti, i to je otvoreno pokazivao.
- Oca Mišu je policija stalno pratila i nije mogao da nađe posao, pa je iz finansijskih razloga otišao za Nemačku. Jugoslovenske vlasti okrenule su se protiv moje majke, maltretirali su nas, pa je majka došla za Nemačku. Ipak, moj otac je 1984. stradao u Srbiji.
Hapšenje zbog kralja
Interesantna je anegdota kako je Pera dobio ime. Kao najmlađe, peto, dete trebalo je da dobije ime po kralju Petru.
- Kada mu je majka nakon porođaja javila da je peto dete sin, a u ono vreme se čekalo ispred porodilišta da se čuje vest, otac je samo mahnuo rukom i ekipa muzikanata je izašla iz žbunja. Po očevoj želji svirali su srpske narodne pesme, od "Srpska se truba sa Kosova čuje" do "Marširala, marširala kralja Petra garda". Kada je stigao do matičara, tu su ga je već čekala narodna milicija uz reči: "Mišo, opet ti" i dok su ga hapsili, matičar je pitao koje ime da upiše. A moj otac koji je ulazeći kod matičara u dvorište pevao pesmu: "Ide Pera, ide Pera, jaše konja bela, iza njega, iza njega Srbadija cela" upitao ga je: "Pa zar sada nisi čuo pesmu?" I tako meni matičar da li iz neznanja ili namerno umesto Petar upiše samo Pera - pojasnio je Pera Tučev.
