Otišla iz avanture ostala do penzije
Miroslava Pelka, rodom iz Ravne Reke kod Despotovca, radila je u kafani, čiji je vlasnik bila firma Ateks. U njoj je 1981. godine upoznala Alfreda sa kojim je posle samo nedelju dana poznanstva otišla u Vupertal u Nemačku.
Alfred je bio zanatlija i radio je u fabrici Ford. Miroslava se zaposlila posle pet godina kao prodavac u pekari, u kojoj je radila do pre tri godine, kad je penzionisana. Ponudili su joj i nemačko državljanstvo, ali ona nije htela da ga prihvati. Ipak, pošto je veći deo svog života provela u Nemačkoj, kupila je stan, nije poništila papire i dva puta godišnje odlazi da se vidi sa prijateljima i Alfredovim rođenim bratom Helmutom. Sa Alfredom je imala veoma dobar brak, započela je kuću u zavičaju, ali ju je završila sama, jer je on preminuo pre 20 godina.
- Mladost-ludost. Imala sam 23 godine. Iako me inostranstvo nikada nije privlačilo, proradila je moja radoznalost jer sam htela da odem i da vidim tu Nemačku, a potom da se vratim. Tačnije, shvatila sam to kao neku avanturu. Ostala sam punih 30 godina - kaže Miroslava i dodaje da se nije mučila kao što se većina Srba muči na privremenom radu u inostranstvu.
Ona još kaže da su Nemci mnogo bolji supružnici od Srba i da suprugama pomažu u kućnim poslovima, mada se tamo i Srbi navikavaju na to jer se mnogo radi, pa žena ne može sve sama da postigne. Naša sagovornica je zadovoljna svojim životom jer je u zavičaju stvorila uslove koje je imala u Nemačkoj. Često putuje i ono što poželi može sebi da priušti jer ne pati za velikim stvarima.
- Imala sam veliku sreću jer tamo nisam imala nikog svog, niti sam znala jezik. Htela-ne htela, brzo sam morala da naučim nemački jezik. Alfredovi su mi mnogo pomogli. Nikad nisam mogla da razumem žene koje su radile sa mnom, koje nisu znale jezik iako su u Nemačkoj boravile po 20 i 30 godina - veli Miroslava.
Zahvaljujući iskustvu u kafani, posao prodavačice u pekari nije joj bio težak, ali je morala da nauči da radi na digitalnim kasama, koje su Nemci još tada imali. Dopada joj se nemačka disciplina, što su radni i od reči, što im omogućuje i da napreduju. Zbog toga ni dan-danas ne može da prihvati neke stvari koje se u Srbiji ne poštuju. Jedna od njih je tačnost. Nju nervira što gosti koji su pozvani na ručak u tri sata dođu u šest. O majstorima je izlišno i govoriti, smatra naša sagovornica.
Rođaci u Francuskoj
Miroslavina pokojna rođena sestra Milica Andrejić bila je na privremenom radu u Francuskoj. Njen sin Miroljub živi sa suprugom Izabelom, Francuskinjom.
