Novine srpskih emigranata
Prvi broj izašao je 1934. u Torontu i bio je namenjen Srbima na sve četiri strane sveta, u Evropu je posle Drugog svetskog rata stizao u paketima sa hranom.
Pisana reč "Glasa kanadskih Srba" traje već punih 80 godina u službi svog naroda na sve četiri strane sveta. On je jedan od samo tri srpska lista ("Politika", 25. januar 1904. i "Amerikanski Srbobran", 18. januar 1918), koji je doživeo da proslavi značajan jubilej, što ga svrstava u doajene ne samo domaćeg, nego i svetskog novinarstva. Prvi broj "Glasa Kanade" je objavljen u Torontu 27. decembra 1934. godine, u tiražu od 15.000 primeraka.
Istorija ovih novina započela je u vreme velike ekonomske krize na severnoameričkom kontinentu. Duboka potreba za razmenom mišljenja i informacija u odbrani od nacizma i komunizma, kao i potreba da se sačuvaju svoje korene, tradiciju i ustanove, bila je sve snažnija. Božidar M. Marković, koji je u Kanadu došao iz Rogačice 1912. godine, imao je sluha za potrebe srpskih emigranta. Kao osnivač prvog ogranka Srpske narodne odbrane u Torontu 1916. godine, rešio je da rizikuje i pokrene prve srpske novine u Kanadi. Napustio je posao u Itonsu i sa suprugom Milicom, koja se 1914. godine iz Šapca doselila u Kanadu, počeo da izdaje "Glas Kanade".
- Za mene je "Glas" bio moj stariji brat, s njim sam odrasla. Pamtim oca za radnim stolom kako kuca na mašini članke, a onda me povede da gledamo kako novine izlaze iz štampe. Onda sam kod kuće, sedeći na kuhinjskoj sofi, gledala majku, koja je pažljivo korigovala svaki broj novina, kako sa pomoćnicima adresira i pakuje "Glas" pretplatnicima. Na kraju večeri, otac me je vodio u glavnu poštu kako bismo poslali novine na put širom Kanade i sveta - priseća se Olga B. Marković, ćerka osnivača "Glasa".
Od samog početka "Glas" je među svojim urednicima i saradnicima imao najbolja srpska pera iz Kanade, SAD, Evrope, Južne Afrike, Australije. Među brojnim saradnicima bili su vladike Nikolaj Velimirović, Sava Vuković, Firmilijan Ocokoljić, Stefan Lastavica i Dionisije Milivojević, kao i Slobodan Jovanović, pisci Isidora Sekulić, Miloš Crnjanski, Rastko Petrović, Vane Ivanović, Negovan Rajić...
Po rečima Olge B. Marković, za vreme Drugog svetskog rata, list se u svojim uvodnicima zauzeo za prodaju menica i prikupljanje novca za lekove i hranu koji su potom slati u otadžbinu i u zarobljeničke logore u Evropi, gde su stizali i primerci novina, pa je tako stekao nove čitaoce, od kojih su se mnogi posle doselili u Kanadu i postali njegovi pretplatnici i saradnici.
- "Glas kanadskih Srba" prvi put sam imao u rukama 1947. godine u logoru Dipholc, nadomak Bremena, u Nemačkoj. Naime, jednog dana su me pozvali i saopštili da sam dobio paket. Bio sam potpuno zbunjen i pitao odakle i od koga, a odgovor je kratko glasio: "Iz Kanade, od kraljice Marije." Tek mi tada ništa nije bilo jasno, a još sam više bio iznenađen kad sam saznao da je to poklon od Kola srpskih sestara "Kraljica Marija" iz Hamiltona u Kanadi. Paket je bio dosta bogat, nove cipele po poslednjoj modi, par čarapa, košulja, potkošulja, dve maramice, žileti i sapun za brijanje, dve paklice cigareta, jedna poveća čokolada i primerak "Glasa kanadskih Srba", koji je promenio moju sudbinu. Pozajmio sam novine članovima grupe da ga i oni pročitaju. Tako je i pala naša odluka da novi život započnemo u Kanadi. Dok smo putovali na brodu ka novom kontinentu i novom početku, napisao sam svoj prvi članak koji je objavljen te 1948. godine i tako je započela moja saradnje sa "Glasom kanadskih Srba" - priča devedesetogodišnji Bora Dragašević, koji je bio glavni urednik ovih novina pune dve decenije, od 1986. do 2006. godine a i danas je, kao i njegova supruga Draga, njegov odani saradnik.
O zaslugama lista za proteklih osam decenija svedoči ugled koji je vremenom stekao.
- Kad je mom ocu jednom postavljeno pitanje: "Kada ste osetili da ste dostigli cilj?", on je odgovorio: "Kad sam mogao da učinim 75 odsto od toga što sam zamislio i hteo, bio sam zadovoljan." Zato bi on danas bio ponosan i zadovoljan što "Glas" slavi svoj 80. rođendan - kaže Olga B. Marković, kanadska novinarka u penziji koja već petu deceniju piše za list koji su osnovali njeni roditelji.
Najbolji etnički list
Jednom prilikom u Otavi 1942. godine, šef Ratne kanadske cenzure rekao je Božidaru M. Markoviću: "Vaš list nosi rekord kao najbolji i najbolje ocenjen nacionalni list od svih novina na stranim jezicima koje se štampaju u Kanadi."
