Krojač matematičar

Dragan Marjanović iz Ursula kod Rekovca može satima da sedi za šivaćom mašinom i posle toga sa mladima da igra fudbal.

Dragan Marjanović za šivaćom mašinom

 

Zanat je zavoleo još dok nije pošao u školu, jer je njegov otac Dragomir bio najjači majstor za nekada popularne brič pantalone u staroj Jugoslaviji. Dragomir je završio Školu učenika u privredi i postao visokokvalifikovani krojač. Godine 1951. registrovao je krojačku radnju za fina odela, u kojoj su, pored njegove supruge Ljubinke, radila još tri učenika.

- Meni je taj posao bio mnogo zanimljiv i krao sam zanat od oca. Kad god otac nije bio u radnji, ja bih vežbao. Imao sam samo 12 godina kada sam ugledao nedovršene pantalone. Seo sam za mašinu i završio ih. Kada je otac pitao ko je to uradio, rekao sam da je učenik. Gledao me je s nevericom, jer je znao da učenik to ne bi smeo da radi. Onda sam mu priznao da sam ih ja završio - kaže Dragan koji je od te 1970. godine postao šnajder.

Iako nije završio krojački zanat, Dragan je imao od koga da nauči sve njegove tajne. Išao je u školu, pomagao ocu za mašinom i majci na njivi. Posla je bilo na pretek, jer su mušterije bile iz raznih krajeva nekadašnje Jugoslavije. Dragomir, Ljubinka i Dragan šili su sve što je moglo da se sašije: od muških odela, preko ženskih haljina, kompletne narodne nošnje, šajkača i raznih kapa. Pred sabor u Rekovcu mušterije su u redu čekale da im završe brič pantalone.

- Pantalone moraju da dube na muškarcu, odnosno da sve bude maksimalno knap. Najvažnije je da se majstor ume ih skroji. Posle i baba može da ih sašije. Meni neki krojači iz Jagodine i dan-danas plaćaju da im skrojim pantalone. Kad pogledam osobu, ne treba mi centimetar. Okom mogu da uzmem meru da bude knap. A kada uzimam meru, na primer za pantalone za koje treba 10 mera, tek kad sve izmerim, onda upišem odjednom svih 10 mera. Kada šijem po narudžbini, za gornji deo uzmem samo širinu grudi, a za pantalone dužinu i širinu pojasa, dok sve ostalo izračunam matematički - priča Dragan.

Draganova majka Ljubinka

 

Baš te 1970. godine sa svojim nekadašnjim učenikom Aleksandrom Đorđevićem Lesom Dragomir je otišao u Pariz. U Đorđevićevoj krojačkoj radnji radio je sedam-osam godina, a Dragan je vodio posao u njihovoj radnji. Kada je završio školovanje i odslužio vojni rok, Dragan se zaposlio u jagodinskoj Fabrici kablova, ali krojački posao nije zapostavljao. Pošto je bio jedinac, majka je bila protiv toga da i on ode u pečalbu, a kako je tada imao platu od 1.000 ondašnjih nemačkih maraka, ni njemu se nije išlo od kuće.

Dragan sa jelekom

- Jedna smenu sam radio u fabrici, a drugu u krojačkoj radnji. Kada sam se oženio Dušankom, ona je počela da mi pomaže. Posle osam godina i otac se vratio. Najviše smo radili dok sam školovao kćerku Slađanu. Plata mi je bila pet maraka, a stan smo joj plaćali 70 maraka, jer nisam hteo da se muči u domu. Pored toga svake nedelje sam joj vozio kuvana jela u Kragujevac. Radio sam po 18 sati dnevno, ali mi nije žao. Slađana nijedan ispit nije polagala dva puta i imala je prosek preko devet. Nedavno je doktorirala ekonomiju - ponosno će Dragan.

Kada je 2003. godine dao otkaz u fabrici da bi njegov sin Saša ostao u njoj, posvetio se više narodnoj nošnji. Nedeljno je radio po dva-tri kompleta. Dragan ume da sašije bilo koju narodnu nošnju, a najviše mu traže srpsku, šopsku i vlašku.

- Za kačket ili bilo koju kapu treba majstor, a za pantalone polumajstor. Ne znam koliko sam ih sašio za ove 44 godine. Nije bilo dana da nisam sašio po tri-četiri para. Nedeljno sam šio po dva-tri kompleta narodne nošnje. Ako mi se desi da ne stignem da sašijem nešto, navijem sat u tri izjutra i sedam za mašinu da bih mogao da stignem i u fabriku - priča Dragan.

On i dan-danas puno radi, jer šije narodne nošnje za kulturno-umetnička društva i po narudžbini. Njegovog sina Sašu ne interesuje krojački zanat, ali je tradiciju nastavio Draganov unuk Jovan.