Čitaonica za džabe u porodičnoj brvnari

Slavenko Stojanović otvorio je u svojoj kući brvnari biblioteku gde svako može da pozajmi neku od 2.200 knjiga koje je doneo iz Sarajeva posle rata, a neko i da ne vrati, ali da knjigu čuva.

Slavenko Stojanović u svojoj biblioteci

 

Selo Mačkat, na pola puta između Užica i Zlatibora, poznato je po proizvodnji užičkih specijaliteta, pršute, kobasice, slanine i stelje, a od pre petnaestak godina po Pršutijadi, gde se nekoliko dana posle Božića održava takmičenje proizvođača suhomesnatih proizvoda iz zlatiborskih sela. Poznato je i po firmi Zlatiborac koja sve više izvozi specijalitete od dimljenog mesa, ali Mačkat će postati poznat i po tome što je u njemu 70-godišnji Slavenko Stojanović u kući brvnari, koja je porodično nasledstvo, otvorio jedinstvenu seosku biblioteku i čitaonicu.

Slavenko je još kao dete zavoleo knjigu. Nije mu tada bilo teško da iz Mačkata, u kome je rođen, ode peške do Čajetine udaljene desetak kilometara, kod Ljubiše Đenića, poznatog zaljubljenika u knjige, da potraži štivo koje će zagolicati dečju maštu. Mačkat je napustio 1965. godine kada je otišao u Sarajevo na odsluženje vojnog roka. U gradu pod Trebevićem se oženio, dobio dva sina, radio sa suprugom Tonkom, Hercegovkom, kao trgovac, sve dok rat nije srušio snove o bratstvu i jedinstvu na jugoslovenskim prostorima.

- Knjige sam kupovao u svakoj prilici. Kupovao sam ih u knjižarama, na sajmovima, od trgovačkih putnika. Plata je u bivšoj Jugi bila dobra, pa kupiti knjigu nije bio veliki trošak - priča Slavenko.

Linija razdora

Pred početak ratnih sukoba u Slavenkovom stanu od 50 kvadratnih metara u naselju Mojmilo, pored same linije razgraničenja između srpske i muslimanske vojske, našlo se oko 1.200 naslova.

- Mnogi su tada razmišljali kako da spasu svoje automobile, a ja na svog novog "golfa" nisam ni pomislio. Sve misli su mi bile usmerene ka tome kako da sačuvam knjige. Sa petog sprata knjige upakovane u kutije nosio sam u podrum, jer lift nije radio. Kad sam ih ostavio u podrumu, uplašio sam se da ne pukne kanalizacija i da ne propadnu pa sam ih opet vratio u stan. Sakupljao sam i one bačene po ulicama Sarajeva, bilo ih je najviše ispisanih ćirilicom, bilo je uništenih pucnjavom pa sam ih ja tako ranjene lečio čuvajući neprocenjivo blago - kaže Slavenko.

Kuća brvnara je porodično nasledstvo

 

Kada se ratni sukob rasplamsao na Mojmilu Slavenko se sa porodicom preselio kod sestre na Bjelave, a knjige su ostale u stanu. U nedostatku ogreva u hladnim zimskim danima bilo je predloga da se knjige koriste umesto drva, ali Slavenko je tada predlagao da se loži parket ili nameštaj. Knjige su se morale sačuvati, jer su one bile važnije od svih muka i patnji.

Majka mu je umrla 2000. godine pa je Slavenko sa suprugom rešio da dođe u Mačkat i sačuva ognjište Stojanovića. I opet su knjige bile važnije od drugih potrepština. Prvo je upakovao njih u kamion pa potom ostale stvari.

Na bosansko-hercegovačkoj granici je prošao bez većih problema, a na srpskoj strani su mu tražili spisak knjiga. Naravno, imao ga je uz sebe. Kad je carinike zapitao kako će na hiljade naslova da prekontrolišu, oni su doneli odluku da pregledaju samo 60 kompleta i knjige su stigle u zavičaj.

Odmah po dolasku u rodno selo poklonio je osnovnoj školi 97 knjiga, a ostale je smestio u brvnaru u kojoj je otvorio biblioteku nudeći svojim komšijama besplatno čitanje knjiga.

Vreme droge

- Nastavila se borba za život. Nisam imao ništa, počeo sam od nule, imanje je bilo zapušteno. Trebalo je napraviti kilometar i nešto ograde. Kupio sam jednu kravu, a sada ih imam sedam. Dnevno predajem 120 litara mleka. Nisam nezadovoljan, ali ne razumem zašto država više ne stimuliše male proizvođače da bi oni ojačali. Time bismo povećali umanjen stočni fond, povećali bismo izvoz, lakše bismo se borili protiv bele kuge i izumiranja sela. Više nas bi se bavilo proizvodnjom, a manje preradom mesa gde je zarada veća i po čemu je Mačkat poznat. Poljoprivreda je jedina naša šansa, ali ne može brže da raste cena koncentrata nego mleka. O tome država mora da povede računa - ističe Slavenko.

U zimskom periodu ima više vremena da se posveti knjigama, jer ima manje posla u seoskom domaćinstvu.

- Knjige su moja velika ljubav, moja prošlost i moja sadašnjost, one su svedočanstvo jednog vremena. Moja deca, iako nisu moja, odnosno naša deca, dolaze u biblioteku, upišu u svesku kada su koju knjigu uzeli, a kada je vrate, samo precrtaju svoje ime. Dolaze radnici, žene iz sela, studenti, svako nađe nešto za svoju dušu. Neki od čitalaca i ne vrate knjigu, ali to nije važno. Važno je da se knjiga pročita, da se ne baci, da je sačuvaju i onda je ona ostvarila svoju namenu. Nedavno je jedna studentkinja koja studira u Novom Sadu vratila poslednju knjigu pročitavši sabrana dela Dostojevskog - kaže naš sagovornik.

Slavenkovo blago se uvećava iz dana u dan. U njegovoj biblioteci sada ima oko 2.200 naslova, ali stari zaljubljenik u knjige je zabrinut.

- Nisu me oborile godine i nisam pun jeda. Ne smeta mi što deca do dugo u noć sede po kafićima i kafanama, ali mi smeta što su droga i alkohol važniji od knjiga. Zašto je to tako i zašto se to dešava, ja zaista nemam pravi odgovor, a voleo bih da znam, kao što bih voleo i da saznam ko će takvo stanje promeniti - zabrinut je Slavenko koji je život proveo družeći se sa knjigom jer su davno rekli da je ona najverniji čovekov prijatelj.