Država gora od vampira

Miroslav Cicić, po obrazovanju autolimar, rodom je iz varošice Stragari kod Kragujevca, a vodeničar je postao silom prilika i sada na radnom mestu koje su mu preci obezbedili još pre 300 godina bije bitku da njegovo zanimanje postane zvanično, a projino brašno koje je othranilo generacije dobije status poljoprivrednog proizvoda.

Miroslav sa kukuruzom spremnim za mlevenje

 

Kada je devedesetih propala privreda, Miroslav se iz fabrike automobila u Kragujevcu vratio zanimanju koje mu je predodređeno mnogo pre nego što se rodio. U vodenici melje brašno i umesto sa vampirima, bori se sa "mrtvim slovima na papiru".

U Stragarima duž reke Srebrenice u doba Miloša Obrenovića nekada je bilo 68 vodenica. Sada je ostala samo Cicićeva. Miroslav je jedini predstavnik sedme generacije osnivača ove vodenice. Deda njegovog pradede Jevđenije Cicić bio je osnivač vodenice. U gotovo idiličnom okruženju podno Rudnika gde ispod njegove vodenice teče bistra voda, Miroslav kaže da opstanak najviše zavisi od propisa.

- A propisi kažu da registrovano poljoprivredno gazdinstvo ne može da prodaje projino brašno jer ono nije poljoprivredni proizvod! Potrebno je osnovati samostalnu trgovinsku radnju. Onda u šali kažem da dodamo tome još i DOO pa da tri firme izdržavaju dva člana mog domaćinstva.

Kada odete na šalter, a oni vas vrate zbog papira, ne shvataju da vaše vreme niko ne plaća. A njihovo je i te kako plaćeno. Propisi kažu da je moja vodenica pod zaštitom države. I to je sve! Nema tu nekog specijalnog statusa, već vas upućuju da se ta zaštita tumači iz običajnog prava - govori Miroslav dok se ispod njegove vodenice čuje huk bistre vode.

Vodenica Cicića

Miroslav kaže da su zato osnovali udruženje vodeničara. Ima ih 60 iz cele Srbije. Kada ih bude bilo stotinu, imaće pravo da podnesu amandmane o zaštiti vodenica. Tražiće i da se uspostavi zanimanje vodeničar.

Pre nekoliko stotina godina bilo je na desetine vodenica niz reku. Ljudi iz cele Šumadije dolazili su ovde sa zapregama sa žitom i stajali u redu. Čekalo se i po sedam dana. Dok ne stignu na red kod vodeničara, oni bi predali vunu u vunovlačari, otišli da potkuju konje, oklepaju sekire i motike, kupe potrepštine. Za tih nekoliko dana čekanja morali su negde da spavaju i smeste stoku. I tad je postojao seoski turizam, a vodenice, koje su radile 24 sata, ličile su na današnje tržno-poslovne centre.

Danas se vodeničari bore da ih priznaju da postoje. Bore se i za svoje pravo da proizvod iz vodenice bude jasno obeležen u prodaji i da ljudi znaju šta kupuju.

- To je namirnica koja je othranila Srbe u vreme velikih kriza, ratova i gladi. Najkvalitetnije je brašno iz vodenice, jer je mala količina meljave i nema, kao u mlinovima, pregrevanja brašna. Na taj način se gube kalijum i kalcijum. U mlinovima prvo ljušte brašno, skinu mu koru i melju ga bez klice. A svi znamo šta znači klica u zrnu. To je začetak života i zbog toga za ovo brašno kažemo da ima dušu. U vodenici se melje od 30 do 50 kilograma brašna na sat, a u mlinovima do jedne tone - objašnjava Cicić razliku.

Ovaj savremeni vodeničar žali se da je situacija u Srbiji takva da se od vodeničarstva živi na ivici. Zato kombinuje taj izvor prihoda sa poljoprivredom, voćarstvom i seoskim turizmom da bi se preživelo. Umesto vodeničareve sobe napravio je apartman za mladence. Novopečeni mladenci tu mogu da provedu prvu bračnu noć. Opaske da vodenice posećuju vampiri Cicić razbija jednostavnim objašnjenjem.

- Moja vodenica je najbezbednija na svetu. Nalazi se na reci Srebrenici na kojoj se u doba Nemanjića ispiralo srebro. A zna se da se vampir ubija srebrnim metkom. Ako baš naiđe vampir, ostaviću čašu vode sa reke, pa neka ga poprskaju i stvar je rešena. Prošla su ta vremena. Pre će propisi da nas ubiju, nego što će vampir da naiđe.