Amerikanci u Beogradu

Srpski Amerikanac iz Milvokija 17-godišnji Vukašin Latinović i Amerikanac iz Majamija 19-godišnji Kejn Alvarez, posle nekoliko malobrojnih i slučajnih susreta na treninzima, iako su u istom fudbalskom klubu Brodarac, istinski su se upoznali u novobeogradskom dopisništvu "Vesti"!

Kako je do toga došlo? I Vuk i Kejn imaju istog poznanika, istaknutog fudbalskog trenera, zemunsku legendu Gzima Ljalju. Momci su stigli u našu redakciju zajedno sa Ljaljom i Vukašinovim kondicionim trenerom Nenadom Planićem.

Bez pritiska roditelja

- Kejn je talentovan, posebno za dete odraslo u Americi. Vredan je, ima ogromnu želju i naglašen profesionalan odnos prema fudbalu. Bitno je i da nema pritisak roditelja da mora da uspe, mada je teško prognozirati šta će uraditi. Sa sistemom takmičenja kakav je u Americi i uz njegovu nameru da upiše koledž, sreća će mu i te kako biti potrebna - smatra Ljalja.

- Nije mi prvi put da sam u domovini svojih roditelja, pošto sam počeo da treniram fudbal sa sedam godina u Crvenoj zvezdi. Tata je zbog toga kupio i stan na Zvezdari. Bio sam na "Marakani" tokom leta još dva-tri puta i onda su ocenili da nisam dovoljno dobar za crveno-bele - iskren je Vukašin Latinović.

- To me nije pokolebalo i nastavio sam sa treninzima u Srbiji, ali od tada u Brodarcu. I ne kajem se! Ove sezone branim boje Brodarca u Omladinskoj ligi Srbije. Volim fudbal i nameravam da ostanem u klubu bar još naredne godine. A posle, videćemo...

Vukašinovi roditelji, stomatolozi Rade i Biljana, nisu hteli da im se stariji od dva sina od ukupno petoro dece (mlađi je takođe Rade, uz tri starije sestre Jelenu, Milenu i Anđeliju) posveti samo fudbalu. Ispunili su mu želju, ali Vukašin uspešno pohađa i treći razred privatne gimnazije "Dositej Obradović" na Terazijama. Kejn je, istina, već završio srednju školu u Americi, planira uz treniranje fudbala i polazak na koledž, ali kopča je u tome da njegovi roditelji Dženifer i Lio, takođe, imaju tri kćerke: Džulijan, Melori i Bruklin!

- Nažalost, nisam registrovan u Brodarcu, pa preko nedelje samo treniram sa njima. Pošto nemam utakmice, tokom vikenda odradim bar jedan individualni trening i sa Ljaljom. Stanujem u hostelu Kavala kod Miloša Simovića, nekadašnjeg krila Galenike. Odvojio sam se od porodice zbog fudbala koji obožavam i sav sam tome posvećen, tako da nemam vremena za neke noćne izlaske, čuvene beogradske splavove... Ipak, primetio sam da su Beograđanke veoma lepe, ali nigde ne žurim, još sam mlad. Trenutno sam okupiran fudbalskim terenom - priča Kejn.

U Brodarcu osim prvog tima trenira oko 300 dece raznog uzrasta. Kejna su prihvatili kao svog.

I trening i škola

Vukašinov kondicioni trener je Nenad Planić, stručnjak za oporavak od povreda, posebno kolena. Došao je iz Užica u Beograd pre 12 godina i uskoro bi trebalo da doktorira.

- Specijalnost mi je oporavak fudbalera, posebno posle povrede kolena. Vukašin se, na sreću, do sada nije povređivao, a ja sam tu da pazim da bude što bolje fizički pripremljen, ali i da ne zaboravi na školske obaveze. Za sada nam dobro ide - skromno ocenjuje Planić.

- Ovde se igra mnogo bolji fudbal nego u Americi, ali je i sistem takmičenja potpuno drugačiji, nema toliko dugih pauza kao kod nas - objašnjava Kejn.

Vukašin je standardni polušpic omladinskog sastava Brodarca.

- Ko zna, ako ovako nastavim, možda jednog dana Zvezda poželi da me vrati u svoje redove - sa osmehom će Vukašin.

- U svakom slučaju, voleo bih da napravim pravu profesionalnu fudbalsku karijeru, bilo ovde u Srbiji, bilo u nekom evropskom klubu ili Americi. Kejna znam sa treninga, a prvi put smo se pobliže upoznali u "Vestima" jer Kejn živi u Zemunu, a ja na Zvezdari. Takođe, on može da se posveti samo treningu, dok ja imam i školskih obaveza koje moram da obavim najbolje što mogu. Tako čim okončam trening, pravac kući da završim domaće zadatke iz gimnazije. Ko zna šta bi bilo od fudbala i kako bi roditelji odreagovali kada bih popustio u gimnaziji. Zbog toga su mi saigrači i najbolji drugovi, a Beograđanke vidim samo na putu od gimnazije do Brodarčevog igrališta i zatim na putu do kuće.

I za Kejna je život u Beogradu potpuno drugačiji.

- Ovde su ljudi opušteniji, iako se ovde teže živi nego u Americi. Međutim, svi su nekako dobro raspoloženi, srdačni, mada i moj topli Majami važi za sjajnu sredinu. Ipak, nema dileme, biću u Beogradu još nekih mesec dana, a onda za božićne i novogodišnje praznike kući na Floridu - kaže Kejn.

On vredno uči srpski. Kaže da je izbegao da nauči da psuje, jer su mu na to skrenuli pažnju još u Majamiju, ali barata fudbalskim terminima. Naučio je i: "Dobar dan, kako si? Kako si ručao? Zdravo."