"Kako sam vratio stan državi"

Fudbalski trener Zoran Đorđević nikada ne odustaje. Jednom će biti svetski prvak, uveren je, samo što još uvek ne zna pod čijom zastavom.

Zoran Đorđević: Danas imam stan i u Beogradu, a prvi komšija mi je bivši ambasador u Turskoj Dušan Spasojević

 

Sa srpskom to neće biti izvodljivo u skorije vreme, bar ne dok se holandski stručnjak Dik Advokat ne pokaže na mestu selektora srpskog nacionalnog tima. Ali u budućnosti ko zna? Do tada, Đorđević je "Vestima" poklonio nekoliko sati druženja i ispovesti o svom neobičnom životu započetom pre 62 godine u Velikoj Jovanči kod Pirota.

O karijeri trenera u čak 14 zemalja, od Emirata, Kuvajta, Katra, Indije, Bangladeša, Sudana ... O očevim batinama kada je umesto na njivu bežao na trening, o ostvarenom snu da ima stan u elitnom delu rodnog grada, ali i u luksuznom Dubaiju gde živi s porodicom. Zorana Đorđevića zbog burnog temperamenta neki doživljavaju kao čudaka. Čudno je bilo i mesto gde ga je novinar "Vesti" upoznao - na Novom groblju u Beogradu, i to dok je tražio grob svog trenerskog idola i učitelja legendarnog Ljubiše Bročića. Svako ko ga poznaje, zna da se nad spomen-pločom kuma svoje dece zaplakao.

- Pitate me zašto plačem kada se pomene Bročić, koji je Nikola Tesla u trenerskoj profesiji. Zato što je trener koji je Crvenoj zvezdi doneo prvi titulu državnog prvaka, najlepši deo profesionalnog života doživeo u inostranstvu umesto da to bude u njegovoj zemlji. Svako ko je to prošao zna koliko je teško proslavljavati jugoslovensku i srpsku školu fudbala a da ti to u tvojoj otadžbini ne priznaju.

 
- Kada sam 1971. upisao Fakultet fizičke kulture, Voja Rainović je držao katedru za fudbal i svim generacijama na prvom susretu obavezno držao čas posvećen Ljubiši Bročiću. Mene je već iz tih pričao fascinirao. Ni kada je bio trener holandskog Ajndhovena Bročić nije dozvoljavao da mu se iko meša u posao, da mu bira igrače, nije to dozvoljavao ni komunističkim funkcionerima u tadašnjoj Jugoslaviji, a zna se koliko je to bilo opasno. Još tada su mi na fakultetu profesori rekli da veruju da bi bio Bročićev miljenik da me upozna. Upitao sam zašto. Zato što nisu sreli takav entuzijazam i volju za pobedom.

- Kada sam se 20 dana pre prijemnog ispita na Fakultetu za fizičku kulturu povredio na fudbalskoj utakmici, ruka mi je završila u gipsu. Da ne bih propustio prijemni, tražio sam da mi skinu gips iako povreda nije zarasla. Tada je dr Braca Vlah rekao svojim kolegama da povedu računa "o tom momku jer se to graniči sa neverovatnim podvigom". Ne možete raditi ovaj posao a da niste pomalo "ludi".

- Bročića sam upoznao tek šest godina kasnije kada sam bio trener zaječarskog Kristala. Kada sam održao trening pred njim, on mi je rekao: "Zaista su tačne priče o vama, ja ću vas odvesti u svet". Tako je i bilo. Poslao je telegrame u Kuvajt, u Emirate, u Liban, sa porukom da pred sobom ima Ljubišu Bročića u mlađim danima. Bio je to za mene najlepši kompliment.

- Nisam imao ni 30 godina kada sam započeo trenersku karijeru u inostranstvu, prvo u klubu Oman u Emiratima, a kasnije sam prešao u Kuvajt. Znao sam da meni ovakvom, beskompromisnom momku iz Pirota koji ne trpi laži, ovde u Srbiji neće dati šansu jer je i tada, kao i sada, u srpskom fudbalu sve bilo namešteno i podeljeno u klanove.

Beg sa njive

- U detinjstvu sam imao četiri drugara koji su takođe kao mladi momci trenirali u Radničkom iz Pirota. I kao i ja dobijali su batine očevim korbačem zato što su umesto da odu na njivu bežali na fudbal. Oni bi zbog sramote od modrica danima izbegavali treninge i na kraju odustajali, ali ne i ja. Odlazio sam na treninge pošto-poto. Nijedan nisam propustio ni po cenu očevih batina.

- Samo me moja žena Milica i majka Rosa u životu nisu sputavale. Najveći uticaj na mene ipak imali su moj deda s majčine strane Petar Petrović i baba Mila. Kada je deda jednom video kako me je otac isprebijao zbog toga što sam pobegao na trening, rekao je mom ocu: "Pogledaj ga, ruke i noge su mu od modrica, a on ne odustaje. Kada on tako dugo trpi batine mora da mu je to suđeno." Onda se obratio meni: "Sinko, što god bio u životu da l' fudbaler il' potkivač, da budeš najbolji." Tada sam dedi, koji je preko 60 godina bio kmet, obećao da će imati najbolje konje, prvi traktor, prvi motokultivator, najbolje njive. Tako je i bilo.

- Uoči mog odlaska u inostranstvu moja baba Mila mi kaže: "Ne valja sinko da ideš u tuđinu a da si dužan." Onako mlad i nabusit, kažem šta pričaš babo, ja nikome ništa ne dugujem, a ona će meni: "A onaj stan što si ga dobio od kluba?" "Ali to je moj stan", kažem ja babi. "Nije sinko, toliko ljudi radi i crnči pošten posao pa nema svoj krov nad glavom." Te reči toliko su me moralno isprovocirale da sam na kraju odlučio da vratim stan. Zarekao sam se da ću ubrzo kupiti od svojih para zarađenih u inostranstvu stan u elitnom delu grada gde su tada stanove imali samo direktori i partijski funkcioneri. Uradio sam to mnogo pre nego što se bilo ko nadao. Danas imam stan i u Beogradu, a prvi komšija mi je bivši ambasador u Turskoj Dušan Spasojević.

Pletene košare

- U svojoj profesiji ne poznajem nikog ko je kao ja krenuo iz malog mesta sa dve pletene korpe. Nosim te teške korpe s hranom i vodom preko njiva do voza, a baba i majka trče za mnom i nešto viču. Kažem: "Babo, stara si, sačekaj." Dotrčim do nje, a ona mi daje jabuku, a majka krušku. Za sreću, kažu. Onda sam se ljutio na njih, ali sada i te kako znam da cenim taj njihov gest.

- Prvi i poslednji put kada su se usudili da me od kuće zovu za vreme utakmice bilo je kada mi je pre 20 godina umrla majka. Moja majka Rosa bila je nepismena ali genije. Bila je nebeska munja (suze). Znao sam da se nešto strašno desilo i prvo što sam ženu pitao da li su deca na broju i da li su zdrava. Kada mi je saopštila tu strašnu vest, igrao je Sahel klub iz Kuvajta protiv Kadšije, kluba koji sam ranije vodio i sa kojim nikada nisam izgubio utakmicu. Tada sam igračima rekao da mi je majka umrla i da ih molim da odigraju za nju. Svi su ustali i zagrlili me: "Treneru, ne da ćemo da pobedimo već ćemo da izginemo na terenu." I bilo je tri prema jedan za nas.

- Imam ćerku Zoricu i tri sina, Mirka, Ljubišu i Gojka. Porodica mi i danas živi u Dubaiju. Žena i ja vodili smo računa da nam deca idu u najbolje škole na engleskom jeziku, gde idu samo stranci i njihova elita, arapski prinčevi. Najmlađi sin Gojko, koji sada ima 25 godina i najbolji je u duši, bio je u školi nemoguć. Jednom je pretukao sina njihovog princa kada je ovaj pokušao da mu ugura bubu u nos. On nije dao na sebe, a profesori su se žalili da ne mogu da ga više kontrolišu i da jedino ostaje da ga prebacimo u drugu školu ili da roditelji budu ti koji će držati disciplinu. Tako smo došli na ideju da se moja žena, koja je fakultetski obrazovana, zaposli u toj školi. Tako je i bilo, ona sada radi u toj školi kao supervizor u ocenjivanju ispita.

- Moj posao je takav da sam upoznao mnogo poznatih i bogatih ljudi, od slavnih fudbalera do krunisanih glava. Jedan od njih brat kuvajtskog kralja šeik Fahad Ahmed al Sabah bio je dobar i velikodušan čovek. Bio je vlasnik kluba Kardašije gde sam u više navrata radio kao trener. Kada je Irak okupirao Kuvajt, Sadam Husein mu je kao svom prijatelju poručio da napusti zemlju, ali on to nije želeo da učini i nažalost irački generali su ga likvidirali.

Mrtvački kovčeg

- U Indiji sam trenirao Čerčil braders klub čiji su vlasnici maštali da budu državni prvaci, a ja sam im tu titulu i doneo. Sećam se tog prvog susreta sa indijskim novinarima koji su me na konferenciji za štampu pitali da li mogu da obećam osvajanje titule. Odgovorio sam im da se kladim u sopstveni život i da ću ako je ne osvojim, sam sebi organizovati povratak kuću u mrtvačkom kovčegu!

- Kada sam sa reprezentacijom Bangladeša osvojio Evroazijski kup, Južni Sudan me je 2012. angažovao za selektora. To je zemlja prelepe prirode, gde u isto vreme neke biljke i cvetaju i rađaju, ali je siromašna infrastrukturom. Krenuo sam od nule sa momcima koji su imali samo veliku želju i veliki talenat. Nigde nisam video tako visoke momke sa tako dobrom koordinacijom. Kada smo trebali da osmislimo nadimak, ja sam im rekao da će biti tigrovi. Tigar je borac, šampion, a i moj nadimak je Zoran Tigar. Bi-Bi-Si je predložio da snimaju film o meni i stvaranju te nove fudbalske reprezentacije, tada najmlađe države UN nastale posle višedecenijskog verskog i građanskog rata između severnog, muslimanskog, i južnog, hrišćanskog dela Sudana. Tako je nastao dokumentarac "Fudbalski trener Zoran i afrički tigrovi". Svako ko ga je pogledao uverio se u kakvim sam problemima bio. Iako smo u prvoj prijateljskoj utakmici sa Ugandom igrali nerešeno 2:2, predsednik njihovog fudbalskog saveza nas je minirao na svakom koraku. Trenirali smo bez lopti, sačekivao nas zaključan stadion pa bi trenirali na zemljanim terenima obližnje škole. Od malarije mi je umro igrač Luis Vilijams, a i sam sam oboleo od ove smrtonosne bolesti. Ali i to sam preživeo, jer ja sam Zoran tigar, večiti borac.