Motorkom do kore hleba

U Dolovu, pešterskom selu udaljenom od Tutina 13 kilometara, siromašnom i zimi zbog velikih snegova često odsečenom od sveta za koru hleba bore se sestre Nusreta (48) i Sabaheta (44) Suljić koje žive same u trošnom kućerku sa oronulim krovom i preživljavaju tako što sekirom i dotrajalom motornom testerom u svojoj šumi seku, na rukama iznose i prodaju drva.

Drva seku i prenose ručno: Sestre Suljić

 

Starija Nusreta je kratko bila u braku, dobila je i sina Avdiju, sada  trinaestogodišnjaka koji često, iako još slabašan, u šumi pomaže majci i tetki, Sabaheta se nije udavala...

- Otac nam je bio težak srčani bolesnik, nije mogao da radi, dugo smo se borile za njegov život, umro je pre sedam godina, od tada se trudimo da nekako održimo domaćinstvo i, pošto od ničeg drugog ne možemo da obijemo dinar, preživimo sečom šume. Znamo da smo se upustile u najteži muški posao, i to bez ikakve mehanizacije, ali nemamo izbora, moramo živeti, treba se hraniti i obući. Avdiju valja spremiti za školu - priča Nusreta i naglašava da ih svaki kubni metar bukovine ili hrastovine, za koji dobiju 15-20 evra, košta puno vremena i znoja.

Po ceo dan u šumi: Sabaheta vešto barata motornom testerom

- Sve moramo ručno: kad osečemo veliku bukvu ili hrast najpre stablo i veće grane isečemo na metar dužine, neka debela stabla moramo sekirom da polovimo, a onda, pošto nemamo ni zaprege ni traktora, sve na leđima iznosimo do najbližeg šumskog puta. Dešava se da jedan kubik, ako su drva neprilazna, tako izvlačimo i po nedelju dana. Bitka je ovo teška za život i opstanak, ali drugog izbora nemamo - objašnjava Nusreta i naglašava da je prst sudbine hteo da se njen brak brzo raspadne, a da se Sabaheta ne uda.

Mada, kako tvrde, za udaju nikada nije kasno, sumnjaju da će u godinama koje ih sustižu i situaciji u kojoj se nalaze naći životne partnere koji bi im pomogli da bar malo lakše i pristojnije žive.

Kad nekome Bog odredi da bude sirotinja, obično ga takva muka prati kroz ceo život. Dok nas zdravlje i snaga budu služili nekako ćemo se boriti, a posle, ko zna, kako svevišnji odredi, dodaje Sabaheta i podseća da su sve njihove nade sada uprte u malog Avdiju.

Sa Avdijom ispred trošne kuće

- Cilj nam je da ga othranimo, da poraste i ojača, da postane dobar i pošten čovek i da, ako mu škola bude išla od ruke, nađe neki dobar posao u Tutinu i brine o nama ili da, poput mnogih drugih Pešteraca iz Dolova, sreću potraži negde u inostranstvu. Ne bi volele da i on bude drvoseča i da kao mi hleb zarađuje ovako mukotrpno - priča Sabaheta Suljić.

Sestre Suljić do sada nisu dobile nikakvu pomoć, nisu je ni tražile, jer žele da se, dok su još u snazi, za hleb izbore svojim radom i svojim rukama. Ipak, komšije im povremeno pomognu da traktorom prevezu drva bliže putu i lakše ih prodaju.

Od imovine imamo samo kravu, kad bismo imale bar jedno polovno traktorče, dobrog konja ili jake volove, sve bi bilo upola lakše, smele bismo da stanemo na crtu i najboljim drvosečama. Maštamo o danu kada drva više nećemo morati da do puta iznosimo ručno, poručuje Nusreta Suljić.