Dečak koji raste s insulinom

Andrej Stanojević je već dve godine šećeraš koji ne može bez insulina. Ima samo šest godina. Zbog bolesti jedini u porodici oslobođen je svih radnih obaveza. Četiri puta dnevno majka mu daje injekciju. Mora stalno da ga neko nadgleda, desi se da dobije napade kad mu se naglo poveća ili padne šećer.

Večita borba: Stela meri šećer malom Andreju

 

A on najviše voli da peca u bari. Otac je donosio ovde sitnu ribu i puštao, pa Andrej ima zabavu jer ne može da trči. Zato nakupi glista i crvića, zabaci udicu i po ceo dan peca. Voleo bi samo da ima jednu fudbalsku loptu da može da je šutira o zid. I to je sve.

Porodica Stanojević živi na jednom od obronaka planine Kukavica u selu Suva Morava kod Vladičinog Hana. Otac Goran, majka Stela, brat Miloš i sestre bliznakinje Jovana i Jelena svakodnevno se bore da prežive radeći naporno od jutra do večeri. Poklonili su mu kopačke za fudbal, malo veće, ali na proleće će biti taman. I prave su!

- Idem u predškolsko u selu, volim da se družim i igram sa drugarima. Mama me vodi, tri kilometra nizbrdo, a kad se vraćamo, uzbrdo. Kroz šumu, ne smem sam, zbog bolesti da mi ne padne muka - objašnjava Andrej.

Goran i Stela Stanojević sa decom

Voli da jede, ugađaju mu koliko mogu, znaju koja vrsta hrane je za njega.

- Sirotinja smo, imamo pomoć od opštine i dečji dodatak, ukupno nešto malo više od 100 evra. To je sav prihod, za ostalo se borimo svakodnevnim radom. Najveći problem je što nema vode, nema izvora u blizini, a bunari su presušili. Morali smo da dovedemo vodu sa izvora iz susednog Kunova, šest kilometra smo kopali uzbrdo, kroz šumu. Tu gde je danas bara, bio je jak izvor, čitav zaseok je po njemu dobio naziv Jezero. Od 70-ih godina prošlog veka kad je država odlučila da se sva brda pošume borovima, milom ili silom, nestadoše izvori, nestadoše pašnjaci, ljudi se iseliše, a danas ljudi ima još u četiri kuće, u dve ima dece. Nekad su se brda belila od ovaca, šarenila od goveda. Bilo je mnogo naroda, radilo se, imalo, uveče družilo, pravila posela, išlo se na prela, na slave i zaslave, kućne i seoske - kazuje Goran.

Glad i alkohol

Stanojevići imaju dve krave, četiri koze i tri svinje. Krave i koze vode se na ispašu na retkim mestima pored šume gde se zadržava trava. To je nedovoljno, hranu za stoku i svinje kupuju u seoskoj prodavnici.

- Zadužujemo se i to puno za stočnu hranu i naše potrebe. Pred zimu prodamo dve svinje, za nas ostane jedna. Od mleka i sira, ono što prodamo opet ide na vraćanje dugova, što ostane, to je za nas. Imamo baštu pet kilometra od kuće dole u nizinu, uzimamo i njivu u zakup. Sadimo kupus koji prodajemo, u proseku rodi oko dve tone. Imamo manji plastenik koji sam napravio od pruća i otpadnog najlona. Rodi sve pomalo, dovoljno za naše potrebe. Kad se sve skupi i oduzme, ne gladujemo. Ali, doći do novca je jako teško, a on je potreban za brašno, zejtin, prašak za pranje veša, hemijska sredstva, za ličnu higijenu, odeću, obuću, uh, za mnogo toga. Kad dođemo do para, prvo se kupuje voće Andreju, zbog bolesti mora svakodnevno da ga jede. Ovde kod nas voće ne rađa, nema i gde od ovih borova koji odoše put neba. Žao mi deteta, žao mi i ovih većih što ne mogu da probaju voća jer nema dovoljno za sve. Razumni su, nikad neće uzeti od Andreja iako im on uvek nudi - priča Goran.

Stela je jaka žena, Ruskinja koja se igrom sudbine iz rodnog Naljčika na Kavkazu obrela u srpskim planinama. O sebi, svojoj nesreći i sreći, govori žustro, mešajući ruski i srpski.

- Petnaest godina kako sam ovde. Čujem se po nekad sa sestrom i majkom telefonom. Doduše retko, skupo je za mene i za njih. Nismo se videle, daleko je, a para za put nema, niti će ih biti. To je sudbina, patim za njima pred spavanje, najviše u snovima. U Neljčiću sam našla svog budućeg supruga i s njim stigla ovde u selo Bačvište. Napustila grad od oko 250.000 stanovnika i došla u planinu gde nema puta, vode. Mislila sam, ljubav sve pobeđuje. Došao je na svet Miloš, pa potom bliznakinje Jelena i Jovana. Kad smo stigli, bila sam užasnuta, shvatila da sam se udala za alkoholičara. Trpela sam nasilje, maltretiranja, radila više od stoke samo da bi mi deca preživela, da ih glad i boleštine ne odnesu. On se raspadao od alkohola, nije pio samo ako bi zaspao. Punih osam godina sam trpela, sve i svašta, a onda sam igrom slučaja upoznala Gorana, ovde u susednom selu. Nije se ženio, a bio je zašao u četrdesete. Rekao mi je da se ovde u planinama sve zna, ko je i kakav je. Da će me taj "moj" ubiti jer ga alkohol tera na svađu i nesreću. "Svi pričaju sve najbolje o tebi, ako hoćeš dođi sa decom kod mene, vrata mog doma su ti otvorena", rekao je. Nisam dugo razmišljala, samo da spasim decu i sebe stigli smo u njegov dom. Onaj nesrećnik je ubrzo umro, laka mu crna zemlja - navodi Stela.

Ruska uspavanka

Goran je za nju pravi čovek, ono o čemu je maštala kada je polazila za Srbiju, vredan, pažljiv, dobra duša, kako mu tepa. Čuva ih sve, decu ne odvaja. Andrej je kruna njihove ljubavi, ali eto bolest im ne da mira. Nadaju se da će hranom i lekovima održavati njegovo zdravlje. Samo, kad bi neki dinar više zaradili.

Miloš ima 15 godina i vrlo dobar je đak drugog razreda Srednje tehničke škole u Vladičinom Hanu, Jelena i Jovana su u šestom osnovne, koju pohađaju u selu. Svakodnevno pešače kroz šumu šest kilometra u dva pravca i idu same. Ničeg se ne boje, kad se vraćaju noću, nose baterijsku lampu.

- Odrasle smo ovde, za nas opasnost nije ni vuk ni divlja svnja, kao da ih ne primećujemo iako su nekad u blizini. Nemamo vremena za učenje, ali nemamo jedinica. Imamo puno posla kući. Kada majka odvede Andreja u
predškolsko, očistimo kuću, umesimo i ispečemo hleba, zgotovimo ručak - priča Jelena.

Porodica Stanojević se čvrsto uhvatila u koštac sa životom. Mnogo toga im nedostaje, posebno deci. Od odeće i obuće do hrane. Za mnogo toga su čuli i znaju, ali nisu nikad probali. Iako imaju televizor, retko ga gledaju. Uveče, premoreni odmah se uspavaju dok im majka Stela otpeva otegnutu rusku narodnu pesmu koja ih miluje kao blagi povetarac koji nadolazi iz beskrajne stepe.

- Žao mi je Andreja, žao mi svih. Nikad nisu bili na ekskurziji jer nemamo novca, a najteže mi pada kad ih pozovu deca, drugari i drugarice na rođendan, a oni ne idu jer nemaju za bilo kakav poklon. "Mama, ne možemo da idemo praznih ruku, sramota nas", kažu, slegnu ramenima i krenu za svojim kućnim poslovima. Šta će drugo. Ujutru uvek ja pravim raspored, ko će i šta raditi. Samo red održava našu sirotinjsku kuću, da ne trpimo pored svojih 10 prstiju - kaže nam na rastanku Stela.
Andrej nas ispraća do kola. Zove da navratimo ponovo.

- Šta da ti kupimo - pitamo ga.
- Ništa - crveni u licu od nekog nadolazećeg stida. - Samo dođite.