Amer: Srbi su narod rođen da preživi!
Srbi su narod rođen da preživi, prvi je utisak Džejmsa Skivalija (32), marketing menadžera i trenera bejzbola iz Teksasa, koji se doselio u Kragujevac pre dva meseca sa suprugom Kejti i dvogodišnjom ćerkom Ebikejt. U centar Šumadije došao je da formira bejzbol tim. Uveliko organizuje treninge u osnovnim školama i traži talente za ovaj tipično američki sport.
Prvo što je naučio u Kragujevcu je da su ključni ljudi u Srbiji - komšije! Džejms u intervjuu za Alo kaže da je upravo od njih saznao kako pregurati zimu u vreme ekonomske krize i zbog toga već cepa drva i kuva ajvar u naselju Vašarište, gde je iznajmio kuću. Za dva meseca, bezbroj puta je čuo pitanje zašto je došao iz zemlje u koji mnogi mladi Srbi odlaze u potrazi za američkim snom.
- Srbija je lepa zemlja, samo da je malo više para. Znam da mnogi odlaze i traže bolji život u Americi. Da nije ekonomske krize, ovo bi zaista bilo idealno mesto za život. Ovde možete da pustite dete da se igra napolju. Niko nikuda ne žuri. Pije se kafa nasred ulice, u baštama kafića ne možete da nađete slobodno mesto, a sa komšijama se sedi po dva, tri sata u dvorištima i ispijaju se kafice i pića.
Zbog čega si došao u Srbiju?
- Moja misija je da napravim bejzbol klub u Kragujevcu i za to sam sebi dao rok od dve godine. Već imam dvadesetak učenika u osnovnim školama. Talentovani su, iako nikada nisu uzeli palicu u ruke. Istovremeno, obučavam i trenere koji će preuzeti rukovođenje posle mog odlaska. Dakle, nisam došao da uzmem novac, već da nekome ostavim biznis. Ja potom idem dalje! Prvi put sam došao u Srbiju 2005. godine posle završenog fakulteta. Sa društvom sam imao biciklističku turu uz Dunav. Ostao sam tada dve godine u Srbiji i obećao sebi da ću se vratiti.
Kako su te prihvatili u Kragujevcu?
- Ovde vas stariji ljudi tretiraju kao svoje dete. Brinu kako smo se snašli, nude se da nam pričuvaju Ebikejt kad zatreba. Nije problem ni što sam pre neko jutro probudio komšiju da mi pozajmi kabl za trofaznu struju kako bih istrugao drva. Grejemo se na gas u kući, ali ovde kažu da nije loše pripremiti koji kubik. U kući imamo kamin, pa ako zatreba...
Pomažeš li ti komšijama?
- To sam prvo naučio. Komšija je ključni čovek u životu svakog Šumadinca. Svi ostali su daleko, a on je uvek tu. Sada trenutno pomažem komšijama Vasiljevićima da nacepaju i preteraju svoja drva pod trem. Druga komšinica često svrati da pita da li nam nešto treba. Naučila je moju suprugu da pravi gibanicu.
Naučili su te i da spremiš zimnicu?
- O, da! Kuvao sam ajvar više od dva sata. U stvari, čitav taj proces sa paprikama trajao je skoro ceo dan. Pekli smo ih, ljuštili, mleli... Na kraju se isplatilo jer smo dobili ukusan proizvod koji je naših ruku delo. Sada ponosno ređam tegle u ostavi.
Praćenje politike u Srbiji je omiljena disciplina. Pratiš li šta se događa?
- Ne mešam politiku sa stvarnim životom. To nisam radio ni u Americi. Da je tako, ne bih nikad došao u Srbiju. Jedino što znam o ovom narodu je da je rođen da opstane. Pre dolaska, čitao sam mnogo o istoriji i stradanju, ne samo u novijoj istoriji, već i u Prvom svetskom ratu. Zaista ste imali teške periode, a opet ste preživeli.
