Srpska dolina smrti

Opština Rekovac u Levču zamire iz godinu u godinu. Dok 80-godišnjaci u Srbiji čine samo četiri odsto stanovništva, u Rekovcu je taj procenat skoro tri puta veći. U Dobroselici, na primer, prosečna starost svih 12 žitelja iznosi 72 godine, dok je u selu Bogalinac, u kome ima 118 žitelja, prosečna starost 60 godina.

Slavko Lukić

Iako je selo Bare od grada udaljeno samo sedam kilometara, u njemu ima jedva pedesetak žitelja, a preko zime i manje, jer stariji meštani odu kod dece, rasute po okolnim gradovima. Bare nema prodavnicu, autobus ne dolazi nikada. Prognoze su da će selo za 20 godina pasti na pet stanovnika.

Brzina nestajanja

- Priča o Barama se završava. Još nekoliko godina i gotovo. Selo je malo, a svake godine umre po petoro ljudi. Podmlatka nema, a ranije se u svakoj kući rađalo po sedmoro-osmoro dece. Sada je red na mene, ali nikako da odem. Biće da Bog misli da na onom svetu i ne mogu ništa da radim, jer sam stara - šali se Milosavka Jovanović, koja je sa 84 godine najstarija u selu.

Njena porodica je i najbrojnija. U kući su sin Zoran, snaha Verica, unuci Bojan i Dejan. Bojan i supruga Snežana imaju sedmogodišnjeg Lazara i jednogodišnju Lanu, baka Milosavkine praunuke koji su najmlađi u selu.

- E, nekad su bile mobe. Danas radimo kod mene, sutra kod drugog. I to sve ručno. Mene niko nije terao da radim, sama sam ludovala. Para nije bilo, moraš u nadnicu da

Rajka Lukić

ideš da zaradiš. Sad ne mogu da radim ništa, nosim dve mačuge. Doktor mi rek'o da mi se spuco rskavac. Danas puno selo lepih kuća, ali nema ko da živi u njima - nastavlja baka Milosavka.

I 60-godišnji Slavko Lukić Slava, predsednik mesne zajednice, koji kaže da je bio polutan jer je radio i u firmi i na njivi, slaže se da se selo zatire velikom brzinom. Nekada je bilo 157 glasača, a sada nema 50. On živi sa suprugom Milevom i sinom Bobanom, koji verovatno neće ostati u Barama jer, kako reče naš sagovornik, ništa ga lepo ne čeka u selu.

- Selo nema ni školu, ni crkvu, ni autobus, ni prodavnicu. Ovde je dolina smrti. Levač je nekada imao preko 32.000 stanovnika, a danas ni 10.000. Prosečna starost meštana je 70 godina - ocenjuje Slava.

Prazne kuće

Rajka Lukić ima 73 godine i živi sa ćerkom Dragicom. Prima poljoprivrednu penziju od 10.000 dinara. Od nje plaća i radnike koji joj obrađuju devet hektara.

- Kad uzmeš penziju, stegneš se, platiš struju, telefon i ostale dažbine. Sejemo kukuruz i pšenicu. Moramo. Ne znamo kakvo će vreme doći. Svašta smo preturili preko glave. Za vreme Tita sam zapamtila da je bilo malo bolje. Posle sve gore od goreg. Seljaka pljačkaju kako god mogu. Od seljaka nema ništa. Onaj ko ostavi dete na selu treba odmah da se ubije za primer! Oni koji na televiziji pričaju da je lepo na selu, zavaravaju se ili imaju neku vezu. I Bog je protiv nas. Najgore je za seljake i obične radnike koji su na ulici - jada se Rajka.

Najgore je u Donjoj Sibnici, u kojoj je nekada bilo 35 kuća, a danas žive samo četiri seljaka, jer su svi otišli u gradove ili inostranstvo. Na nekadašnjem domu kulture umesto plakata lepe se umrlice.

- Kuće su ostale prazne. Jedino vikendom ili za vreme odmora dođe poneko. Pre Drugog svetskog rata tu su bile trgovačke i zanatlijske radnje i čak tri kafane. Imali smo i opštinu, policijsku stanicu i pijacu. Jedino što imamo školu, odnosno istureno odeljenje Osnovne škole "Dušan Popović" iz Belušića. Njeno dvorište je prošle godine proglašeno za najlepše u Šumadiji i Pomoravlju. Nastavu pohađa 14 đaka iz Gornje Sibnice i Maleševa - kaže Dragan Filipović, koji živi sa ocem Radosavom i majkom Rosandom i koji je sa 47 godina najmlađi u selu.

Četvrti i najstariji stanovnik Donje Sibnice je 83-godišnja Dušanka Milosavljević. Kad je bila mlada, kaže da je bilo puno naroda i da su svake večeri priređivane igranke, a kafana bila puna.

- Nema ko da mi dođe, teško ustajem i ništa sama ne mogu da spremim. Uzmem mačugu, siđem u podrum, uzmem krompire i ispečem, pa jedem. Sin Radoslav umro je pre sedam godina. Njegova ćerka Danijela, koja živi u Rekovcu, ponekad me obiđe, nacepa drva, sredi dvorište - setno će baka Dušanka.

Selo sa 30 krava

Goran Jovanović Kemiš iz Bara, jedini poštar u Rekovcu, koji poznaje sudbine ovdašnjih ljudi, kaže da će veliki broj sela, praktično, nestati za manje od dve decenije. Prema njegovim rečima, 14 sela rekovačke opštine ima manje od po 100 stanovnika. Posle Donje Sibnice i Dobroselice njegovo selo ima najmanje meštana.
- U Bare su počeli da se doseljavaju 1595. godine, kada se selo pominje u turskim popisima. I tada se zvalo Bare. Prvi doseljenici došli su iz Selišta, ispod Siljevačke crkve. Mi smo treća grupa doseljenika koja je došla pre nešto više od 200 godina. Prethodne dve su otišle kad je propala Kočina krajina i kad je Austrija izgubila rat od Turske, pa su morale da beže preko Save i Dunava. Sredinom prošlog veka bilo je više od 200 stanovnika. Iako se živi od poljoprivrede, celo selo ima 30 krava. Od toga jedno domaćinstvo ima 20, a ostali po jednu - navodi Kemiš za "Vesti".

Pijaca i kafane

Kao i većina Levačkih naselja, i Sibnica se prvi put pominje u turskom "defteru za ovčarinu" iz 1595. godine. Deli se na donju i gornju, iako je to jedna mesna zajednica. Sve do Drugog svetskog rata Sibnica je bila opština sa nekoliko okolnih sela u tadašnjem srezu Levačkom. Sedište opštine je bilo u Donjoj Sibnici, koja je tada bila kao mala varoš. Imala je školu, ambulantu, stanicu milicije, nekoliko prodavnica i nekoliko kafana. Bilo je preko 20 zanatskih radnji, a radila je i pijaca poljoprivrednih i zanatskih proizvoda i stoke. Sibnica je tada bila jedno od većih i naprednijih sela u okolini.