Rode se vratile u Žač
Na severu sa Srbicom, na jugu sa Klinom, na zapadu sa Peći, graniči se opština Istok. U njoj selo Žač. Pre pet godina jedino sećanje na Srbe u tom mestu bila je samo razrušena kuća Komatovića, i uz nju priča kako je familija tu živela 550 godina sve dok ih vihor rata nije razvejao. I njih, i druge starosedeoce, koji su tumarajući centralnom Srbijom pokušavali da prežive, radeći za kiriju i da porodici obezbede pristojan ručak. Marta 2010. godine, Žačani su rešili da idu nazad...
Sakupili se, popakovali malo stvari u kofere i krenuli na jedino što su sem golog života imali u posedu - svoja metohijska imanja. Živeli su pod šatorima UNHCR-a, dojučerašnje komšije su ih dočekale pucnjima, kamenicama, pretnjama... Ali, oni su bili uporni.
Četiri i po godina kasnije, među desetak porodica koje su uz sve to istrajale, u Žaču je rođeno petnaesto dete.
Oživele oranice
Beba Lazar obradovao je Vladimiru i Nebojšu Drljevića. Došli su među prvima, pod ruku držeći malu Blaženku, Jovanu i Dušana, koji su uz mamu i tatu preživeli sve nedaće.
Mlade suprugePrimeti se da žene u Žaču rađaju bez ikakvih problema, a i da su Žačani uglavnom oženjeni mlađim suprugama. |
- Srećan sam! U mojoj kući je sada osmoro članova, četvoro dece. Vidite kako je, da kažem da su se stekli uslovi. Ovde i pre rata niko nije imao manje od petoro dece. Moj otac je imao sedmoro. Ne možemo da čekamo da sve stvorimo, pa onda da se rađaju deca. Gde ima dece, onda, hteo-ne hteo, moraš da stvaraš uslove da bi ta deca imala normalan život. I zato radimo, obrađujemo svoju zemlju, uglavom od toga živimo - pričao je ponosni otac, stolar po zanimanju, koji je 1999. godine iz rodnog Žača otišao u selo Azanja u Šumadiji.
Radio je fabrici Goša u Smedervskoj Palanci, sve dok nije propala, a on ostao bez posla. Od kako su stigli, ni njima, ni drugim porodicama nijedan imetak nije došao niti lako, niti jednostavno.
Uz Nebojšu je došao i Veljko Komatović sa suprugom Marijanom. I ovaj mladi bračni par pre godinu i po dana je blagosloven malim Strahinjom.
- Vratili smo se 24. marta 2010. godine. Ovde, u mom dvorištu, bila je poljana, pustinjak, a vidite, sada je slika mnogo drugačija. Sa mnogo rada, dosta ulaganja, što pomoći od dobrih ljudi s različitih strana, a i uz svoj rad, rad moje porodice, evo šta smo postigli. Supruga i ja obrađujemo devet hektara zemlje. U dvorištu su stambeni i pomoćni objekat i staja, a u njoj tri grla za sada, tri svinje u toru, četvoro šar-planinaca vernih čuvara koji čuvaju domaćinstvo i 30-ak komada domaće živine. Imam deo mehanizacije, potreban mi je još jedan deo, ali i sa ovim se završava posao - priča Veljko, koji je iz rodnog kraja otišao kao tek stasao mladić, a iz Kraljeva se vratio kao porodičan čovek.
Udaren temelj
Život sada i pre četiri godine ne može da se poredi, dodaje on.
- Bilo je mnogo bolje, mnogo više i mnogo značajnije pre 1999, ali idemo dalje. Ovde se rodio mali Strahinja, i sada je to dodatni motiv koji nam daje volje da radimo mnogo više i požrtvovanije. Mnogo su veće potrebe i mi se mnogo više angažujemo da nešto stvorimo.
Sledeći bratovljev primer, pre meseca dana u rodni kraj se vratio i Slaviša Komatović sa suprugom Oliverom i troje male dece - Denisom, Anđelom i Nikolinom. Prelomio je u 51.
Na dedovini najlepše- Ne mogu da proričem ničiju budućnost, ali može da se opstane. Ako sam mogao i ja sa dosta rada, truda, ulaganja, pomoći drugih ljudi i institucija, iz mog rodnog mesta mogu da poručim onima koji žele zaista da se vrate i da žive na svojoj dedovini, da mogu da opstanu. I u centralnoj Srbiji nemaju svi isto. Neko se snašao bolje, neko slabije, ali ko radi, nešto i stvori - poručuje Veljko Komatović. |
godini, kada je posle 15 godina podstanaraskog života u Kraljevu ostao bez posla.
Tridesetak dana od kako je došao, položen je temelj za njegovu kuću koju gradi kosovsko Ministarstvo za povratak i zajednice.
- Ovo je više od očekivanja. Nisam se nadao da će da bude ovako brzo početi sa gradnjom kuće. Srećan sam i zadovoljan. Bitno je da se krene. Ni tamo nam nije bilo bolje. Tamo nisam imao kuću, nisam imao imanje, plaćao sam kiriju. Više nije moglo da se izdrži, i neće mi biti gore nego što je bilo tamo - priča Slaviša.
Olivera se pre 27 godina rodila u Kraljevu. U Žaču je prvi put bila kad su ostale porodice došle 2010. Tada je bila trudna sa najmlađom ćerkom.
- I odjednom, Slaviša je ostao bez posla. I kažem, hoćemo da se vratimo. Ionako smo na nuli, tamo ćemo bar imati svoju kuću. A bio me je strah novog početka, da čekamo krov nad glavom. Ali, sada osećam sigurnost. I deci je ovde bolje. Živnula su od kako smo došli. Tamo smo živeli u iznajmljenom stanu, nisu mogli slobodno da se kreću, osim kada ih izvedemo u park. Uz njih sam se i ja lako navikla - zadovoljno je pričala Olivera, držeći za ruke dve plavokose ćerkice.
Ministar za povratak i zajedince u Vladi Kosova Dalibor Jevtić ubacio je prvu lopatu maltera u temelj. Na dan kada su radovi na kući počeli, za drvenim stolom, uz pogaču i meze, Srbi iz Žača su se sakupili i nazdravljali. Imali su i čemu!
Dobra vest- Selo Žač trenutno broji petnaestoro dece i to je dobra vest. Mi želimo da tom vešću i na taj način još jednom pošaljemo poziv raseljenima da se na Kosovo vrate, a mi ćemo im pomoći da tu i opstanu jer je to naš glavni cilj - kazao je ministar Jevtić. |
