Našao dedin grob posle 97 godina
Za Uroša Rosića čitaoci znaju od prvih izdanja "Vesti", još od onih dana kada su naši ljudi širom dijaspore nesebično počeli da prikupljaju humanitarnu pomoć za zemljake u ratom zahvaćenoj otadžbini. Uroš je prednjačio u organizovanju humanitarnih konvoja. Nije se premišljao da li je pomoć potrebna i da li su to samo sporadični pucnji u nesređenoj Titovoj zaostavštini. U Drugom svetskom ratu njegovo rodno selo Sajković, podno Troglava, najvišeg vrha na Dinari, preživelo je tragično iskustvo sa ustaštvom i Uroš se nije dao zavarati - krenuo je u misiju humanitarca još sa dešavanjima u nedalekom Kninu.
Proteklih meseci, kada je otišao u zasluženu nemačku penziju, njegove misli bile su usredsređene samo na jedno - ispuniti porodični zavet i pronaći grob pokojnog deda Jove. Dedu nije imao prilike da upozna. Kao austrougarski rezervista Jovo Rosić umro je u Beču ratne 1917. Imao je samo 35 godina. Pre par meseci Uroš je ispunio obećanje i uz pomoć supruge Stanimirke pronašao je dedin grob na nepreglednom i travom obraslom groblju u austrijskoj prestonici. Ne krije da je plakao kao dete i da se sa dedom "ispričao" kao da je tu pored njega, da sedi na nekom tronošcu i pažljivo sluša unuka dok mu ovaj priča o potomcima i njihovim sudbinama. A one su šarene. Bilo je u porodici Rosić i preranog i tragičnog umiranja, ali se ognjište nije ugasilo.
Bolnica umesto ratišta
- Maštao sam još kao dečak da, ako mi Bog da vremena i mogućnosti, kad-tad pronađem dedin grob. Bila je to i želja mog oca Nikole - Nike, koji je imao samo osam godina kada su mu Austrougari prisilno mobilisali oca kao vojnog rezervistu. Odveli su ga u januaru 1917. godine, a već u junu, desetak dana pred Petrovdan, mojoj baba Ruži stiže crna knjiga, kako se tada govorilo, za telegram sa najgorim vestima.
- Iz priča komšije Tome - Tomele, koji je zajedno sa dedom bio mobilisan, ali se za razliku od njega vratio kući, naša porodica je saznala kako je zapravo deda umro i da to nije bilo od tuberkuloze, kako je pisalo u telegramu. Tomela je pričao da su mobilisane Srbe iz Bosne prvo slali na obuku u Beč.
Oni su masovno, da bi izbegli slanje na front i borbu protiv sunarodnika Srba ili ruske braće, jeli duvan i sirov krompir. Od toga bi dobijali temperaturu i imali bolove, pa su završavali umesto na ratištu u - bolnici. Moj deda je izgleda pojeo toga previše, pa je umro u mukama u jednoj bečkoj bolnici u junu 1917.
Silom dobrovoljac- Nisam bio od onih Srba koji rado idu u vojsku. Naprotiv, hteo sam pošto-poto da je izbegnem, ali sam je na kraju odslužio, i to u Kraljevu. Trebalo je da moj kum i ja odemo u Australiju, već su karte bile rezervisane, ali konzulat nije hteo da mi produži pasoš jer nisam služio vojsku. Kada sam se raspitao šta me na tom polju čeka u dalekoj Australiji, oni mi rekoše da postoji mogućnost da me angažuju u nekoj mirovnoj misiji, recimo u Vijetnamu. Koji crni Vijetnam, pomislim, bolje da ja služim vojsku u svojoj zemlji i tako sam "dobrovoljno" završio u Kraljevu, kao tehničko osoblje u okviru ratnog vazduhoplovstva. |
- Baba Ruža je tako ostala udovica sa četvoro male dece, što se kaže, sve jedno drugom do ušiju. Moj otac Niko sa osam godina bio je najstariji, zatim stric Mirko koji je imao šest, pa tetka Milica dve godine mlađa i na kraju najmlađi stric Svetozar koji je imao tek dve godine. Jovin otac, moj pradeda Petar, umro je od tuge šest meseci posle sinovljeve smrti. Pradeda je tada ženama zabranio da nariču, a sa volova je skinuo klepke. U ta stara vremena, to je bio jedan od znakova žalosti, kao što se danas pokriva ogledalo i gasi televizor.
Suze i obećanje
- Kada smo supruga i ja krenuli u potragu za dedinim grobom, prvo smo kontaktirali bečki arhiv, pa upravu Novog groblja u Beču, najvećeg u Evropi sa čak 330.000 grobova! Tu im i car Franc Jozef počiva. U gradskoj arhivi Beča dobio sam orijentaciono lokaciju gde bi mogao da se nalazi dedin grob - a to je površina od 3,5 hektara! I to zarasla travom da se horizontalne nadgrobne ploče sa imenima pokojnika uopšte ne vide. Supruga je išla pažljivo sa štapom kao miner kada traži zakopanu minu. Kada sam video da je to nemoguća misija, otišao sam u upravu groblja da nam daju preciznije podatke, pa su nam dali adresu grobnice - odeljenje 30 - grupa 91 - grob 81 - što je našu istragu svelo na 40 ari površine. Problem je bio i u tome što se nisu baš poštovali redni brojevi, pa pored groba pod brojem 80 nije i broj 81. Posle višečasovne potrage, ja sam klonuo i čak odlučio da odustanem i da se vratim u Srbiju, te platim nekog momka koji će sledeći put sa mnom da dođe i pomogne mi u pretrazi.
U društvu sa princem TomislavomAktivan život u pečalbi, brojna poznanstva i druženja, te agilan rad na prikupljanju humanitarne pomoći, učinio je od Uroša Rosića jednog od prepoznatljivih pripadnika srpske dijaspore u Nemačkoj. Delio je priče iz zavičaja sa zemljacima i kolegama u struci, ali je sedeo i sa pesnikom Branom Crnčevićem i sa pripadnicima kraljevske porodice Karađorđević. |
- Pred povratak u Srbiju, supruga mi kaže: "Ajde da pokušamo još jednom" i tako naiđemo na grob 85, dva metra dalje 84, da bismo konačno napipali nadgrobnu ploču sa brojem 81. Bila je sva zarasla u travi, a slova jedva vidljiva, da nam je bila neophodna četka za ribanje i krpa za brisanje.
- Kada sam ugledao pri dnu ploče ime mog dede Jove i to sa "nj" slovom umesto "v", ne krijem da sam zaplakao. Pričao sam s njim kao da je živ. O tome koliko je dece ostavio, gde su završili, koliko unučadi i praunučadi ima. Tu, na tom obraslom groblju, obećao sam mu da će njegov praunuk, a moj unuk Lazar koji je rođen februara ove godine u Manhajmu, i koji je jedini za sada njegov muški potomak iz poslednje generacije, redovno dolaziti na grob da mu pali sveću.
Stric preživeo pokolj
- Dedi sam imao šta da ispovedam, i dobrog i lošeg. I to da mu je ćerka Milica tragično nastradala u 22. godini, da je najmlađi sin Svetozar, koji je 1941. otišao u partizane, poginuo na Sremskom frontu, a da svog sina rođenog u ratu nikada nije video. Pričao sam mu i to da je moj otac, a njegov najstariji sin Niko, umro u 71. godini i da je bio nosilac Partizanske spomenice, ali i to kako je stric Mirko, njegov drugi po starini sin, uspeo da preživi ustaški pokolj.
Ceo život na terenu- Oduvek sam bio nemirnog duha, pa kada sam prvi put prešao u Nemačku kao turista, raspitivao sam se zašto naši ljudi koji rade isti posao kao ja imaju duplo veću platu. Oni mi kažu to je zbog dnevnica, jer radimo po terenu. Mislim se, pa ja sam ceo život na terenu, od kada sam odvojen od kuće u Sajkovićima. I tako je ostatak mog radnog veka proveden na terenu. Upoznavao ljude, naravi, običaje... Celu Nemačku poznajem kao svoj džep. Eto, i penzija me je zatekla na terenu - u Belgiji. |
- Bilo je to u junu 1941, već je formirana NDH, kada su ustaše išle po srpskim selima i odvodile mladiće, navodno da rade. U stvari su ih vodili na gubilište kod Livna, gde su ih streljali i potom bacali u jame. Mog strica Mirka pokupili su zajedno sa još 16 mladića iz Sajkovića, među kojima je bio i seoski pop. Da ne bi bilo sumnje, ustaške vlasti su čak i slale novac familiji da bi ih zavarali i da bi druge namamili. Ali prevarili su se u računu. Stric Mirko je imao sreće jer, iako je bio ranjen, poslednji je ubačen u jamu. Streljao ga je njegov drug iz vojske, Hrvat kojem se tada javio, a ovaj ga udario kundakom i odbrusio: "Ja da sam ti drug iz vojske?!" Ipak je tom Hrvatu na streljanju zadrhtala ruka, pa je strica samo ranio. Striko Mirko je posle tri dana izašao iz jame, a spasao ga je Pane Marica iz Glamoča, vidajući mu rane i skrivajući ga od ustaških patrola, jer se već tada raščulo da je jedan preživeo streljanje. Evo sada, sticajem nekih okolnosti, unuka tog Paneta, Mareta, doći će mi na proslavu kada ću okupiti familiju i sve moje prijatelje da obeležimo moje penzionisanje.
- Zahvaljujući mom stricu i njegovom svedočenju šta zapravo ustaše rade, više nije bilo lakovernih Srba koji su se dali namamiti da idu na navodni rad, dok su ih zapravo vodili na gubilište. I mog oca Niku ustaše su bile uhvatile. Držale su ga mesec dana u zatvoru u Grkovcima. Tukli ga i mučili, ali je on preživeo, dočekavši i osmu deceniju života.
U Srbiji samo psovka jeftina
- Ja sam ceo radni vek proveo u inostranstvu, nešto kratko u Austriji, a ostatak u Nemačkoj. U firmi Veber sam 38 godina radio kao bravar, zato u šali kažem da smo Tito i ja kolege. Uglavnom sam radio po terenu, tako da sam proputovao celu Evropu.
Austrijsku penziju sam već dobio. Ona je simbolična, jer sam tamo radio svega 16 meseci. Toliko sam se naputovao da imam najmanje 11 pasoša. Putovanje mi je suđeno. Još kao 16-godišnjak koji je učio bravarski zanat u Livnu shvatio sam da se teško uklapam u tadašnju sredinu. Nisam hteo da slušam te uvek iste ideološke priče, hteo sam sebi da kupim perlon košulju i šuškavac i da okusim malo današnje civilizacije. I čim sam postao punoletan, otišao sam iz zemlje. Na tom mom prvom pasošu videćete fotografiju dečaka od 16 godina koji izgleda kao da ima 12.
- U Nemačkoj sam 1968. prvi put čuo za demokratiju od jednog vojvođanskog Švabe. On ti meni kaže: "Tito je diktator", a ja zadojen lažnim mlekom njemu odgovaram da mi ne dira druga Tita. On će meni: "Evo ja ću reći - Vili Brant je sranje i niko mi ništa neće, a ti ni ovde, daleko od Jugoslavije, ne smeš vic o Titu da ispričaš." I tu ti se ja zamislim, te stvari oko sebe počnem drugačije da posmatram.
- Pitate me da li ću sada svoju nemačku penziju da krckam u Srbiji, jer je ovde život jeftiniji?! Psovka je ovde jeftina, ali je ovde život skuplji i vazduh će uskoro biti skup. Moja prva supruga Dragica, sa kojom imam sina Miloša i ćerku Natašu, umrla je pre 13 godina. Imam dva stana u Manhajmu, kuću u Boleču, sadašnja supruga mi još radi u Nemačkoj, a tu su mi i sin i ćerka s porodicama, sa mojim unucima Lazom, Anastasijom i Mihajlom, tako da je i meni ovde mesto.
