Ugasio žeđ u 22 sela
Uroš Trajković (78) krepka starina iz Golemog Sela, poslednji je bunardžija u vranjskom planinskom kraju Poljanica i Klisura koji obuhvata 22 sela. Kako sela izumiru tako i razni stari zanati, pa i bunardžijski, neked preko potreban jer bez bunara i pitke vode nema života. Sagradio je preko 40 bunara koji su njegov lični i životni testament jer su svi i dalje u funkciji.
Prvi bunar Uroš iskopao 1967. godine, a naučio ga je tada čuveni poljanički bunardžija Petronije.
Čišćenje najtežeČišćenje je bilo teže od kopanja, ali nisam mogao nikog da odbijem jer je voda značila život, a za te ljude novi početak i opstanak. Šta sam sve izvadio? Koju glotu (nečistoću)? Izlazio sam na površinu kako bih uzeo vazduh, a desilo se i da povraćam od smrada. Svaki takav bunar detaljno sam očistio i predavao ih vlasniku na upotrebu - navodi Uroš. |
- Rekao mi je: "Sinko, vidim da si stigao i da ovde želiš da oformiš familiju, vidim da si bez "kučeta i mačeta", zato ako hoćeš "živu" paru, a ne samo golo jedenje onda moraš da naučiš neki zanat. Ja sam bunardžija, to je težak i naporan posao, ali sada jako poželjan i isplativ. Kreni sa mnom da radiš, uči, snagu imaš, ali džaba ti ako nemaš uvo i slušaš kako diše zemlja dok je kopaš i dok zidaš bunare. Ako stekneš to uvo koje osluškuje i prepoznaje drhtaje zemlje bićeš cenjen i plaćen bunardžija. To će ti doneti da savladaš i ostale dunđerske poslove i dođeš do sopstvenog doma kome težiš". Bio je u pravu jer sam ga poslušao - kaže Uroš.
Naroda je bilo mnogo u Golemom Selu koje je bilo centralno za čitav kraj. Kuće su bile sa starim bunarima, neadekvatnim za upotrebu, još iz 19. veka. Posla je bilo preko glave. Zarađivao sam dobro. Ostvario sam dečački san da budem svoj na svome, domaćin čovek koji će imati porodicu, decu i unuke - navodi Uroš.
Posao bunardžije je, po savetu starca Petronija, svog učitelja savladao do perfektnosti, jer ima uvo koje osluškuje i čuje kako "diše" zemlja.
-To sam uvideo onda kada sam izvukao živu glavu zahvaljujući svom osluškivanju zemlje, a od smrti me je delilo par sekundi. Kopao sam jedan od bunara sa svojim pomoćnikom. Spuštali su nas u korube - drvena kolica i izvlačili zemlju. Kad smo došli do 10 metara dubine i vode koja je počela da kulja krenuli smo sa oplatom, postavljanjem dasaka kako bismo bunar ozidali kamenom. Postavili smo daske i osluškivao sam. Odjednom neki lagan, čudan šum, nalik na pucketanje prstiju. Naredio sam da nas hitno izvade iz bunara. Kada sam prebacivao noge iz iskopanog bunara na tle, odjednom, obrušila se zemlja i iskopan bunar bio je potpuno zatrpan. Za dlaku sam izbegao smrt - priča Uroš.
Zdrav kao dren- U životu ne može sve čoveku da bude potaman. Mora jedno kamenče da je u cipeli i da žulja. Pre nekoliko godina ode mi na onaj svet supruga Leposava. Živim sa sinom Novicom i snajom Natašom u velikoj slozi. Hvala Bogu zdravlje me služi, pa mogu da se bavim sitnom poljoprivredom za svoju dušu i merak i da uživam družeći se sa unucima: Nikolom i Nemanjom - završava priču Uroš. |
