Teniseri koji ne razumeju svet
U svoj rodni grad iz dalekog Prinstona početkom ovog leta stigao je 20-godišnji Miloš Popović, budući diplomata, kako bi pomogao deci sa posebnim potrebama da se bave sportom, ali i da se neposredno uključe u život oko sebe.
- Nije bilo lako, pre svega zbog uskogrudosti ljudi i neodgovarajućih zakona, ali ipak sam se izborio i uspeo u svojoj nameri da olakšam deci sa posebnim potrebama u Srbiji uključivanje u život - kaže Miloš.
Rođen je u Beogradu, a kao petogodišnjak se sa roditeljima preselio u SAD, u Prinston. Naime, 1998. godine Nenad Popović, Milošev otac, elektroinženjer, dobio je poziv od japanske firme iz Nju Džersija, nepristojno dobru ponudu za posao.
Kako je to bila ponuda koja se ne odbija, a uz to je išla i iseljenička porodična viza za SAD, Nenad se posle kraćeg razmišljanja i konsultacija sa suprugom Vesnom, ekonomistom, odlučuje da prihvati ponuđeno. Tako se Popovići sele u Ameriku.
Dve ljubavi
Novi život doneo je porodici i nova pravila.
Šta je diplomatija- Kao tinejdžer sam imao samo jednu ideju da svakodnevno izgrađujem mostove između svojih srpskih korena i mog stvarnog života u Prinstonu. Zapravo, znao sam da ću ako to uspem, biti srećan. Iskreno, tada nisam ni shvatao da je to neki moj diplomatski gen, već sam to shvatio tek kada je došlo vreme za fakultet. Tada sam shvatio da je moja osnovna osobina spajanje srpskih korena i američkog života, zapravo vrsta diplomatije - kaže Miloš. |
- Ne sećam se kako je bilo kada smo stigli u Prinston, bio sam mali, ali od roditelja sam čuo da sam se lako i brzo uklopio. Mami i tati je bilo teže, ali posle nekoliko meseci život je krenuo svojim tokom. Nije teško navići se na dobro - kaže Miloš, koji je danas student treće godine diplomatije.
- Naš američki život nije bio obeležen stresom ponetim iz otadžbine, a ni težinom novih životnih uslova. Jednostavno, nije bilo neizvesnosti. Imali smo sreće da smo došli na gotovo, čekala nas je kuća, a oca posao i sve što ide uz to. Mnogo je bilo teže izbeglicama ili onima koji su počinjali američki san na crno - kaže Nenad i objašnjava da je zahvalan roditeljima što su mu otvorili vrata u veliki svet, ali i na tome što je majka Vesna žrtvovala uspešnu karijeru ekonomiste i posvetila se porodici i njegovom odrastanju.
Roditelji su bili velika podrška i kada je odlučio da pokrene teniski kamp za autističnu decu i u Prinstonu, ali i u Beogradu, ali otkriva i to da su ga upozorili da u Srbiji takav poduhvat može da bude mnogo teži, jer su ljudi nepoverljiviji.
- Kako sam oduvek želeo da spajam ljude i narode i to one nepomirljive, onda nije ni čudo da sam ujedinio svoje dve ljubavi, tenis i diplomatiju, a sve to upakovao u svoje dve ljubavi, Beograd i Prinston - kaže Miloš kroz osmeh.
- Zahvaljujući Noletu zavoleo sam tenis, ali sam na vreme shvatio da je tenis samo moj hobi, jer nisam talenat koji može nešto da napravi u tom sportu. Međutim, tenis mi je bio više od hobija, jer sam upoznavao nove ljude i širio krug prijatelja i tu svoju ljubav sam odlučio da podelim i sa drugima - objašnjava Miloš kako je pre četiri godine, u Prinstonu prvi put organizovao teniski kamp za autističnu decu, a od 30. juna do 18. jula takav isti kamp, sa istim ciljem uključivanja u stvarni život, pokrenuo je i u Beogradu.
Donacije iz Prinstona
- Družio sam se svakog radnog dana u Teniskom savezu sa autističnom decom i drago mi je što sam im makar malo otvorio vrata sveta, koji ne razumeju baš najbolje - kaže Miloš i dodaje da je pre nekoliko godina, dok sam je kao srednjoškolac trenirao košarku, upoznao dečaka sa Daunovim sindromom, kome nisu dozvolili da igra, već su ga angažovali da bude nešto kao menadžer u timu.
Porodica i jezik- Sreća je što sam u Prinstonu odrastao u okruženju, da tako kažem, došljaka, najviše je bilo Azijata i svi smo mi imali neki svoj maternji jezik koji smo govorili unutar svojih porodica, a engleski smo govorili u školi ili dok smo se igrali. Tako sam imao osećaj da odrastam u pravom okruženju i osećao sam se kao svoj na svom. Nisam imao problem sa kojim se susreću stranci, već mi je sve bilo nekako normalno i prirodno - seća se Miloš svojih dečačkih dana. |
- Upoznao sam i njegovu porodicu i poželeo da deci sa posebnim potrebama pomognem da se bave sportom, eto tako je sve krenulo. Moja želja je da to prenesem i u Srbiju se ostvarila. Tri nedelje druženja kroz sport bilo je dovoljno da se razbiju sve barijere koje su postojale i nadam se da ćemo se i ubuduće, svake godine družiti sve češće i više - kaže Miloš, objašnjavajući da je uz pomoć neprofitne organizacije, na svom fakultetu dobio 1.500 dolara kao i donacije roditelja dece sa posebnim potrebama u Prinstonu i da je zahvaljujući tome uspeo je da osnuje udruženje Posebni asovi.
Uz pomoć Republičkog udruženja za autizam obavestio je roditelje o radu novog kampa, koji su sa u početku sa skepsom, a kasnije, s oduševljenjem primili ovu ideju.
- U Beogradu smo imali 12 polaznika. Deca su dobila patike, majice i rekete. Sa njima su se družili i trener i volonteri koji imaju iskustva u radu sa autističnom decom i naš privremeni rastanak je teško pao i deci, ali i nama. Ipak, ono što osećam je zadovoljstvo i već sada ne mogu da sačekam iduću godinu i druženje sa mojim novostečenim drugarima i njihovim roditeljima - kaže ovaj 20-godišnjak.
Ko sam ja- Jedini ozbiljan problem koji sam imao, jeste unutrašnje prirode, ali od toga pati većina mojih vršnjaka koji su rođeni u inostranstvu, ili su kao klinci otišli, a to je ko sam ja, Srbin ili Amerikanac? Problem nacionalnog identiteta. Međutim, zahvaljujući diplomatiji koju studiram, problem identiteta sam prevazišao. Naime, shvatio sam da nije važno da li sebe doživljavam kao Amerikanca, Srbina, ili Evropejca, već da sam čovek satkan od pozitivnih emocija - otkriva Miloš. |
