Gradili smo Jugoslaviju
Lepo je u maju i junu prošetati se ispred užičke gimnazije gde se oko podneva okupljaju generacije nekadašnjih maturanata. Okupljanje obično počinje u obližnjem Palasu, uz Gradsku kafanu omiljenom mestu okupljanja bivših gimnazijalaca. Posle toga sledi prozivka, slikanje pred školom je svaki put obavezno, pa šetnja mladalačkim stazama i obavezni korzo koji je imao snagu kulturnog događaja, gde su počinjale prve ljubavi.
Ove godine, po 11. put, okupila se generacija maturanata koja je davne 1949. godine završila Državnu realnu gimnaziju. U generaciji su bili učenici rođeni od 1926. do 1931. godine, jer im je rat prekinuo školovanje. Od 113 koliko ih je bilo u generaciji, njih 83 završilo je fakultete. Najviše je profesora, inženjera, lekara, osam naučnih radnika i čak pet profesora univerziteta. Od njih 28, koliko ih je živih, kako nam rekoše jer ne znaju tačan broj, na proslavu je stiglo 12 posleratnih maturanata. Na licima smeh i radost iako troše devetu deceniju života. Korak im je kraći, bolest pritiska, ali su sačuvali vedar duh.
- Bio sam u takozvanom četničkom odeljenju. Onda o tome nismo smeli da pričamo, a sada smemo iz sve snage. Dodelili su nam pet skojevaca da nas prevaspitaju jer je u razredu bilo dosta učenika iz Požege, čiji roditelji su bili u četnicima i oni su proganjani od komunjara. Ne sećam se baš najbolje šta sam juče ručao, ali se odlično sećam događaja iz mladosti. Kao gimnazijalci i studenti učestvovali smo u obnovi i izgradnji zemlje. Nosili smo žito u Sandžak, bili smo na radnim akcijama, gradili Novi Beograd koji je bio bara prekrivena peskom. Ko to nije radio, nije mogao upisati fakultet. Bilo je među nama i onih koji nisu prihvatali ideologiju nove vlasti. Zvali su nas kočničari. Ipak, po završetku fakulteta lako smo dobijali posao. Bili smo maksimalno posvećeni radu i to nas je ispunjavalo - kaže Mihailo Osipov, poznati užički kožni lekar.
Organizatori okupljanja su Užičani Dragan Gašo Gerzić, višedecenijski direktor Šumskog gazdinstva, i Rusi Mihailo Osipov i Aleksandar Drizo, građevinski inženjer koji je poslednje godine radnog veka proveo u Rusiji kao radnik Energoprojekta.
Gašo Gerzić kaže da ih je iz godine u godinu sve manje, a sve više se raduju okupljanju.
- Lako se dogovorimo oko termina proslave, ali neke spreči bolest da dođu. Smetaju mi redovi u bolnicama i zakazivanje pregleda. Zar bolestan čovek mora da čeka na pregled nekoliko meseci? Kad smo mi radili i doprinosili razvoju društva i države tako nije bilo.
Na proslavu mature iz nadaleko poznatog francuskog grada Montenjaka stigao je Borivoje Bošković, poznati naučni radnik. U penziju je otišao pre 38 godina.
Kamionom na ZlatiborNa proslavu prve mature otišli su kamionom na Zlatibor i rado se sećaju gimnazijskih nestašluka. |
- Napunili su mi džepove i poslali me u penziju. Bio sam pionir u razvoju mnogih naučnih projekata. Volim ove naše susrete, jer oni imaju srdačnost, prisnost i dušu. Toga nema u evropskim zemljama. Teško je tamo steći prijatelja za ceo život. Mladi ljudi koji reše da svoje karijere i život nastave u razvijenim zemljama moraju znati da ih tamo ne čekaju med i mleko već kapitalizam sa svojim vrednostima. Užice koje ja volim i pamtim nema više taj izgled. Zagađeno je, nema svežeg vazduha, malo je kuća koje su ostale iz vremena kada sam tu živeo. Mnoge delove grada ne mogu da prepoznam. To mi smeta.
U spiskovima koje su listali sa prošle mature desilo se da su pored imena jednog školskog druga stavili krst. Prihvatio je to kao grešku i samo se nasmejao. "Treba izdržati do kraja sa osmejkom stjuardese koja zna da na avionu nije nešto u redu", zapisao je Ivo Andrić. Zbog toga je na ovogodišnjem okupljanju bila i Zorka Mihajlović, koja je poslednji put na maturi bila pre 30 godina.
