Albanke spasle Rašku
Kad je pre desetak godina, sasvim slučajno, stigla na Pešter, u zabito selo Buđevo koje je bilo pred gašenjem, jer dvadesetak vremešnih momaka nije imalo ni promil šansi da se oženi, Vera Ljumaj iz Vrake kod Skadra nije ni sanjala da će za sobom "povući" još 300 sunarodnca i da će od bele kuge spasti ovo selo.
Nije Veri naviknutoj na tradicionalne kućne poslove i poštovanje porodice tada smetalo što njen Radeta ima 40 godina, što mora da gleda svekra, svekrvu i devera, da muze 15 krava i da se smrzava na surovim sibirskim zimama. Naprotiv, sve to je želela, maštala je o udaji, mužu, kući, deci. Danas ima sedmogodišnjeg Miloša i petogodišnjeg Marka kojima se ponosi.
Komšinice jetrve
Odmah za Verom, u dom Matovića stigla je i njena komšinica, a sada jetrva Violeta, koja se udala sa Radetinog mlađeg brata Radibora. I oni imaju troje dece - petogodišnje blizance Bojana i Bojanu i petogodišeg Stojana.
- Kuća nam je puna dece, petoro za sada, ako Bog da, biće nas još više. Do pre osam godina mislili smo da se sinovi nikada neće oženiti ili da će otići negde u Srbiju, a da će se naše ognjište ugasiti. Vera i Violeta su promenile naš život - priča njihova svekrva Milina.
Graja je i u kući i dvorištu porodice Balšić gde galamu prave devojčice, trogodišnja Julijana i devetomesečna Marijana, ćerke Pešterca Selimira Balšića i njegove supruge Albanke Vere Gecaj, sada Balšić.
- I moj brat Koimir oženio se nedavno Albankom Selvijom koja je stigla iz jednog sela kod Tirane, a za koju godinu biće i naša kuća puna bar kao i dom Matovića.
Mislio sam da se nikada neću oženiti jer nijedna naša nije htela u Buđevo, a kamoli da muze krave, ali bog nam je poslao Albanke: divne su, poštene, skromne, radne i prave domaćice - priča Selimir.
Škola u Buđevu
Malo dalje, na putu srećemo Stefana Novčića i Andrijanu Marković, i njihove majke su Albanke, Stefan ima još brata i sestru, Andrijana brata. Zajedno sa Milošem Matovićem ponovo su nakon što je dve decenije bila bez đaka, a selo bez dečjeg plača otvorili školu u Buđevu i uspešno završili prvi razred.
Mirijeta stigla među prvima- Da sam ostala u Albaniji i čekala, nikad se ne bih udala, a slično bi prošao i moj suprug Milanko. Sada imamo troje dece - Novicu, Selenu i Milana, naša porodica je bogata i presrećna. Kad krenem mojima u Skadar napunimo kola i mnogo ih obradujemo - kaže Mirijeta Rakonjac iz Višnjice kod Sjenice, koja je među prvima došla na Pešter.
|
- Nisam oženjen Albankom jer sam uspeo da se oženim devojkom iz Arilja, ali sam srećan što ih je u Buđevu(zasad) osam, biće ih, siguran sam, još više jer imamo još momaka za ženidbu. Oživele su nam selo i napunile kuće dece. I školu smo otvorili, sad više niko ne odlazi iz Buđeva, naprotiv, dvojica su se vratila iz Kraljeva i Kragujevca - priča ugledni stočar iz ovog sela Vaso Rakočević.
- Skoro da ne postoji selo u četvorouglu između Peštera, Rogozne, Javora i Golije a da nema bar po jedne neveste Albanke. U Buđevu ih je zasad najviše - osam i dvadesetoro dece, još u pet "otpisanih" sela deca iz srpsko-albanskih brakova ponovo će otvoriti škole - priča Momir Kovačević, predsednik podružnice Udruženja Stara Raška iz Beograda u Sjenici.
- U početku smo se trudili da pomognemo mladencima, novčano smo ih stimulisali koliko smo mogli, a sad se sami snalaze i uglavnom se žene tako što jedna Albanka svom deveru, kumu ili komšiji preporuči drugu - kaže Kovačević.
Mada niko nema precizne podatke jer nedeljno stiže bar po jedna Albanka, a nekad i po nekoliko odjednom, računa se da je u Raškoj oblasti do sada sklopljeno više od 300 srpsko-albanskih brakova iz kojih je do sada rođeno isto toliko dece. Još pedesetak mališana je na put.
Zaustaviti menadžere- Neke menadžerske agencije iz Skadra i Tirane i neki pojedinci iz Srbije pokušavaju da od dovođenja Albanki zarade novac i ne biraju načine da bi što bolje profitirali. |
