Majke mole za istinu

Sramota je za državu da majka mora da moli za istinu o svom nestalom detetu. To je strašno i sramota. Godinama se čuje naš vapaj. Međunarodni sudija čuje vapaj majki Srbije, ali naša država još nije spremna da nam pomogne da saznamo istinu i svoju decu sahranimo ili ih konačno upoznamo, prenela je javnosti deo svoje potresne ispovesti Mirjana Novokmet iz Beogradske grupe roditelja nestalih beba. Svojom pričom pokušala je da ukaže da je problem nestanka novorođenčadi još u pravnom ćorsokaku.

Sramota je za državu da majka mora da moli za istinu o svom nestalom detetu!!! (Foto: Ilustracija)

 

Nevladina organizacija Astra i Beogradska grupa roditelja nestalih beba su na konferenciji za medije predstavili alarmantne podatke.

Oni navode da postoji osnovana sumnja da je, pod izgovorom da je dete mrtvorođeno, 6.000 porodica u Srbiji rastavljeno od svojih beba. Koliko je ovaj problem aktuelan i alarmantan, svedoče i podaci Astre, koji kažu da je čak 62 odsto poziva građana naše zemlje na njihov dežurni broj bilo vezano za problem nestalih beba (u drugim evropskim zemljama od 80 do 90 odsto poziva upućenih na sličan dežurni broj je u slučaju kada su deca pobegla od kuće).

- To su pozivi koje upućuju majke koje su porađali isti lekari, roditelji kojima nije bilo dozvoljeno da sahrane svoje dete, koji su od JKP Pogrebno dobili zvaničan dokument koji potvrđuje da njihove bebe nisu sahranjene - kazala je Elena Krsmanović iz NVO Astra.
 

Očajni roditelji u potrazi za svojim bebama kucali su na sva vrata. Stigli su i do predsednika, ali istina očigledno nije bila ni iza njegovih. Na istragu nestalih beba pozivao je i zaštitnik građana koji je jula 2010. podneo izveštaj sa preporukama dostavljen Vladi i Skupštini Srbije.

U zaključku tog dokumenta se navodi da se bez posebne istrage specijalizovanih državnih organa ne može pouzdano reći da bebe nisu protivzakonito odvajane od porodice. Takva istraga, međutim, nikada nije sprovedena.

Očajnim roditeljima nadu je dala presuda Evropskog suda za ljudska prava u Strazburu koji je u septembru 2013. godine doneo pravosnažnu odluku kojom se utvrđuje da je Republika Srbija povredila pravo na privatnost i porodični život Zorice Jovanović. Ona se tom sudu obratila zbog sumnje da je njen sin umro kako joj je rečeno u porodilištu 1983. godine, kao i tri decenije ćutanja o sudbini njenog deteta.

Srbiji je naloženo i da u roku od godinu dana mora da preduzme mere uspostavljanja nezavisnog mehanizma da obezbedi pojedinačne odgovore svim roditeljima koji imaju sličan problem kao porodica Jovanović, a krajnji rok za to je 9. septembar ove godine. Iako se u presudi eksplicitno navodi da tužena država mora u tom roku da preuzme sve mere i po mogućstvu putem specijalnog zakona uspostavi odgovarajući mehanizam, takva inicijativa nije došla od vlasti, već opet od Beogradske grupe roditelja.
 

LjILjANA MILANOVIĆ IZ KANADE ZA DETETOM TRAGA VIŠE OD 36 GODINA

Ni kanadski ministar nije uspeo

Ljiljana Milanović iz Kanade od 2011. godine intenzivno traga za svojim detetom. Kaže da je krštenicu deteta dobila tek posle 36 godina i tada je intenzivno počela da ga traži.

- U Kruševcu su mi 3. marta 1975. gde sam se porodila rekli da mi je dete umrlo. Nisu dali ni mojim roditeljima, ni mom mužu da vidi dete. Meni su rekli da je preminulo posle dva sata i da je tako bolje, jer da je ostalo živo bilo bi poremećeno. Ne znam kako su to oni mogli da ustanove. Nikada nisam videla dečjeg pedijatra, nikada videla nijedan papir. Ni otpusnu listu ni niti bilo šta. Nakon što su me držali u posebnoj sobi, gde sam spavala, samo su me otpustili - priča svoju potresnu priču Ljiljana.

Da se nešto dogodilo sa njenom prvom bebom posumnjala je kada je došla na godišnji odmor i vadila u opštini dokumenta.

- Pitala sam ih da li oni imaju neki dokument za dete koje sam ja rodila 1975. godine, a oni su mi dali izvod iz matične knjige rođenih. Kažu, nemaju dokument da je dete umrlo. Međutim, kada sam počela da tražim po papirima našla sam svašta. Da je dete 3. marta rođeno u 4 sata i umrlo u 5, onda da je 1. aprila opet prijavljeno da je rođeno u 4, a onda falsifikovali moj potpis i potpis babice, čak se vodi da je dete vakcinisano. Dobila sam izvod iz operacione sale gde piše da je rođeno živo žensko dete i da je disalo i proplakalo. Na sve to, načelnik ginekologije mi je rekao da je to bilo zabuna. Druga dokumenta ne mogu da dobijem jer kaže bila je poplava, kao što je izgleda bila poplava u mnogim porodilištima u Srbiji - objašnjava ona.

Ljiljana za nerešavanje slučajeva nestalih beba kaže da su odgovorni oni koji ne sprovode ni postojeće zakone. Ministar zdravlja i ostali, treba da dođu i roditeljima kažu istinu.

- 'Oću dete! Već sam potrošila 20.000 dolara dolazeći ovde. Šta će meni te pare, to ću da im ja dam, a oni neka vrate dete. Peti put za tri godine dolazim iz Kanade. Koliko me košta - ne pitajte. Advokat u Beogradu me je pokrao, uzeo mi je 2.000 evra. Pokušavam svuda, kod svih organizacija. Čak je ministar inostranih poslova Džon Bred, koji je drugi čovek u Kanadi, pisao ministru spoljnih poslova u Srbiji da odgovori na moj slučaj, a ni dan-danas nisu dobili taj odgovor. Onda možete da zamislite.
 

POTRESNA ISPOVEST ZORICE JOVANOVIĆ IZ BATOČINE

Moj sin je živ!

Zorica Jovanović iz Batočine, porodila se oktobra 1983. u Kliničkom centru u Ćupriji. Njen novorođeni sin dobio je ocenu 10, sutradan je navodno preminuo, a podaci o njegovoj smrti nigde nisu zavedeni.

- Dva dana sam provela sa njim u naručju, dojila sam ga, bio je odličnog zdravlja, što mi je reklo i lekarsko osoblje. Trećeg dana u 6.30 ujutru babica je ušla u sobu i rekla da je moje dete preminulo. Razlog - pucanje kapilara na mozgu - ispričala je svoju tužnu priču Zorica.

Odmah je pokušala da dete traži po bolnici, ali su je sprečili.
- Pokušali su i da mi daju sedative, ali sam se oduprla. Suprug i ja smo bili u šoku i tražili smo bilo kakav trag našeg sina, ali nikada, pa ni danas, nismo dobili nikakve zvanične papire na kojima piše da je on mrtav.

Bračnom paru Jovanović je rečeno da će obdukcija biti obavljena u Beogradu. Tek 2002. godine saznaju da je njihov sin upisan u matičnu knjigu rođenih, ali ne i u knjigu umrlih. Ona tvrdi da država nije sarađivala i nije sprovela nikakvu aktivnost da se uđe u trag njenom detetu, a kada je 2003. podnela krivičnu prijavu protiv medicinskog osoblja porodilišta u Ćupriji, ona je odbačena.

Evropskom sudu za ljudska prava navela je da država izbegava da joj pruži informacije o rođenom detetu i da je njen sin dat na usvajanje i živ, dok se država branila zastarelošću celog slučaja. Osim toga, država se pravdala da u trenutku podnošenja krivične prijave, nije postojala Evropska konvencija za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, na osnovu koje bi vlasti reagovale. Država je iznela i zaključak da Zorica Jovanović nije imala na osnovu čega da se nada da će u njenom slučaju biti pomaka.