Zaboravljena baka sa prozora gleda omladinu

U novosadskoj Ulici Laze Telečkog, gde celog dana cirkuliše omladina od kafića do kafića, i od jednog do drugog noćnog kluba, već 60 godina živi baka Eva Marković, poreklom Ruskinja, koja je preživela golgote logora ali se sa svojih 90 godina i dalje raduje životu.

Baka Eva na prozoru svoje trošne kuće. To joj je jedini pogled na svet

 

Baka Eva ima dve ćerke i nekoliko unučadi, ali su svi oni, kako kaže, otišli svojim životom. Jedino joj ćerka iz Novog Sada svrati dva puta mesečno i plati račune. Ova skromna starica kaže da joj ne smeta ni stara odeća ni oronuli stan, već da je zahvalna što nije gladna i što joj aktivisti Crvenog krsta svakodnevno donose ručak.
 

"Nisam gladna. Jako su fini ti ljudi. Rekli su mi da više ne dolazim sama po ručak, već da će mi oni doneti, jer sam na putu do Crvenog krsta nekoliko puta pala u nesvest. Svaki dan mi dolazi Perica, momak koji raznosi hranu. Donosi mi i higijenske proizvode, tako da ne kupujem ni sapun, ni šampon ni prašak za veš. Samo se ponekad častim, pa kupim kiselu vodu", kaže baka.

Evina kuća decenijama nije renovirana tako da ona sada živi u prostoriji sa napuklim plafonom koji preti da se uruši, polomljenim prozorima i sa kanalizacionim odvodom u dvorištu, a smrad se nekada oseća po celoj kući. Ali ona se svemu prilagođava, i kaže da joj jedino smeta hladnoća.

"Bude mi hladno zimi, pukli su i plafon i prozori. Ove godine ipak nije bila tako jaka zima. Trudim se da se dobro obučem i ponekad upalim grejalicu, jer štedim struju. Inače, trudim se da štedim, mesečno potrošim samo jedan kubik vode. Za odeću i čišćenje stana skupljam i koristim kišnicu", priča za novosadski Radio 021 skromna baka.

Eva je kao devojka iz Rusije odvedena u logor u Nemačkoj, gde je spoznala sva zla ovog sveta, i najveće među njima, glad. "Znam ja šta je glad, bila sam u logoru u Nemačkoj još 1941. Za te tri godine nisam pojela ni tri kile hleba. Imala sam 18 godina kada su me kao omladinku iz Sovjetskog Saveza oterali u logor. Ničeg se ne bojim osim gladi, glad je nešto najteže na svetu", priča Eva.

Kada je počeo Drugi svetski rat, Crvena armija regrutovala je njenog malog brata i oca. Majka je uspela da spase sina ali su, skrivajući se od vojske, pokisli i Evin brat je uskoro preminuo. Stres od gubljenja sina i odvođenja muža, kao i nehumani uslovi u logoru, doveli su do toga da joj je i majka ubrzo umrla.

"Stalno sam plakala. Jedan od retkih koji mi je u tim teškim trenucima pomagao bio je jedan oficir iz Beograda. Tada nisam imala pojma gde je Beograd. On je radio u mornarici, pa je znao po koju reč ruskog. Govorio mi je da ne plačem, da će brzo oslobođenje. Kasnije se zaljubio u mene i rekao mi da će me odvesti u Beograd. Tako je i bilo", priča ona.

Kad je američka vojska oslobodila logor, Evina situacija počela je da se popravlja. Oficir je ispunio obećanje i odveo je u srpski konzulat gde su se venčali. Imala je 21 godinu kada je došla u Beograd. Pošto joj se muž razboleo i umro, Eva se, zbog većeg broja slobodnih stanova i bolje ponude posla, preselila u Novi Sad.

"Iz sindikata, gde sam se prijavila za posao, poslali su me u fabriku za voće i povrće u Kulpinu. Naučila sam da perem krastavce i da ih slažem u tegle. U ovom stanu gde sam sad, živeo je jedan Rus. Bio je muzičar u pozorištu. Ja sam sav zlatan nakit koji sam dobila od mame, dala njemu, a on mi je ustupio ovaj stan i od tad sam ovde".

Baka Eva 60 godina kasnije i dalje živi u toj istoj kući u ulici Laze Telečkog. Međutim, vremena su se promenila, a nekadašnje porodične kuće, sada su kafići i klubovi. To unmogome utiče na život ove starice.

"Moje dvorište je bilo puno cveća, sad su mi svo cveće počupali, ostalo je nešto malo. Ovde bude takva buka. Vi da vidite to noću... Oni mene maltretiraju, ja nemam sna noću, zato ja po danu spavam. Zbog zakona o požaru, napravili su neka vrata koja izlaze iz kafića u moje dvorište. Oni tu izlaze, pre neku noć su mi kapiju srušili. Kada zovem miliciju, samo me oteraju u kuću i kažu mi da ćutim", priča Eva.