Unmik otpisao otete Srbe

Savetodavna komisija za ljudska prava UN na Kosovu ponovo je u tri odvojena mišljenja od Unmika zatražila da javno prizna odgovornost za svoj propust da sprovede efikasnu istragu, i da se javno izvini i za nanošenje patnje i duševnog bola porodicama nestalih. Komisija od Euleksa traži da razmotri ponovno otvaranje i nastavak krivične istrage. Reč je o slučajevima nestanka kosovskih Srba, o kojima je po prijavi rodbine, Komisija je nakon višegodišnjih istraga nedavno donela zaključak.

Potresno svedočanstvo u Gračanici: Slike svih nestalih Srba na Kosovu

Jedan od njih je slučaj nestanka mladića, čija sudbina ni pored nekoliko svedoka do danas nije poznata. Mladi Slobodan Pejčinović živeo je u Đurakovcu. Krajem marta 1999., trojica komšija A. B, B. H. i B. K. pozvali su ga da krenu u Crnu Goru da bi pronašli posao i pobegli od rata. Iako su i otac Milorad i majka Desanka bili protiv, Slobodan je 26. marta sa komšijama krenuo na put. Zaustavili su ih naoružani pripadnici OVK u klisuri Rugova, blizu Peći. Kada su saznali da je Srbin, izdvojili su ga od ostale trojice. Od tada se ne zna gde se nalazi.

Milorad i njegova supruga Desanka smatraju da su ga komšije prevarile i namerno

Stanko nestao kod Đakovice

U jednom od dokumenata do kojih je porodica Milenković došla navedeno je da je njihov sin Stanko bio na odsluženju obaveznog vojnog roka od decembra 1998. godine i da je nestao tokom povlačenja srpske vojske i policije sa Kosova i Metohije, na putu Đakovica-Brezovica.

"predali" pripadnicima OVK. Otac je obavestio Savetodavnu komisiju za ljudska prava UN na Kosovu da je njegovoj supruzi rečeno ime pripadnika OVK koji im je ubio sina. Dodao je i da su od komšija čuli da je ujak A. B, posavetovao druge "da sklone svoju decu", jer će ih neko "pokupiti".

Desanka je 15. jula 1999. godine prijavila otmicu i nestanak sina italijanskom KFOR-u u njihovom kampu u selu Goraždevac, zatim Unmiku i Međunarodnom komitetu Crvenog krsta. Potom i Međunarodnom krivičnom tribunalu za bivšu Jugoslaviju, a marta 2006. godine, krivičnu prijavu u vezi s otmicom Slobodana Pejčinovića podnela je protiv trojice njegovih "saputnika" na putu za Rožaje i srpskom Tužilaštvu za ratne zločine u Beogradu, zatim i Euleksu.

I vrapci znaju ubicu moga sina

- Nema pravde da se ne sazna ko je ubio mog sina. Interesantna stvar da nijedan slučaj nisu procesuirali, a na celom Kosovu nema jasnijeg slučaja od ovog. Tri živa svedoka koja su bila sa njim i nema osumnjičenih, nema istrage. Kako je to moguće? Obraćali smo se svima, na kraju su nas u Euleksu uputili na odeljenje za ratne zločine u pećkom MUP-u, gde su nas šetali od kancelarije do kancelarije. I vrlo je očigledno da nisu želeli da nam pomognu i da oni tamo ništa ne rade. Štite ubice. I vrapci na grani znaju ko je ubio mog sina - kaže za "Vesti" Milorad Pejčinović.

Sva trojica Albanaca koji su bili sa Slobodanom pre njegovog nestanka pozvani su na ispitivanje i navodno oslobođeni svih optužbi. Jedan od njih - B. H. je posvedočio da su ih kobnog dana nakon pet ili šest sati hoda u Rugovskoj klisuri zaustavili naoružani pripadnici OVK i u malom ambaru u planinama posebno saslušavali. Potom su sva četvorica odvedena u drugu kuću do koje su hodali još šest do sedam sati, gde su ponovo saslušani i tučeni. Ujutru su njih trojicu odveli u "skladište" udaljeno još sat vremena hoda, ali su članovi OVK su zadržali Slobodana Pejčinovića.

Uprkos svim naporima roditelja, nijedan nadležni organ nije pružio nikakav odgovor, iako su "obećali da će veoma vredno raditi na rešavanju slučaja". Ocu Miloradu koji se posle svega vratio i sam živi u Đurakovcu nije velika uteha mišljenje da Unmik nije sproveo adekvatnu istragu.

Slobodanove komšije A. B. i B. H i dalje žive u Peći, dok je B. K. davno napustio Kosovo i živi u SAD.

- Svaki dan prolazim pored njihove kuće, ali nikada sa njima nisam pričao, niti su mi išta rekli. Iz tog odeljenja za ratne zločine su mi rekli da im ne prilazim i ne preduzimam ništa, u smislu kao da me ne bi ubili. Ako budem mrtav, ko će da traga za Slobodanom?
Savetodavna komisija za ljudska prava UN na Kosovu zatražila je javno priznanje odgovornosti Unmika za propust u efikasnom sprovođenju istrage i u slučaju nestanka Stanka Milenkovića iz sela Sevce u opštini Štrpce. On je bio graničar u Vojsci Jugoslavije stacioniran u Đakovici od početka decembra 1998. godine. Otac Milko sa njim je poslednji put razgovarao 13. aprila 1999. godine. Uprkos raspitivanjima kod oružanih snaga Jugoslavije, a kasnije i Srbije nikada više nije video, niti se čuo sa svojim sinom.

Traže odštetu za porodice

U svim ovim slučajevima konstatuje se kršenje proceduralne i materijalne obaveze shodno Evropskoj konvenciji o ljudskim pravima. Osim preporuke Unmiku da javno prizna odgovornost za neefikasne istrage, za patnju i duševni bol i javno se izvini žaliocima i njihovim porodicama, kao i Euleksu da razmotri nastavak krivičnih istraga, Savetodavna komisija za ljudska prava Un na KiM predlaže i da se preduzmu odgovarajući koraci za isplatu odgovarajuće nadoknade žaliocu za pretrpljenu moralnu štetu. Takođe, i da se preduzmu koraci za uspostavljanje programa reparacije, i koraci u UN kao garancija da se ista situacija neće ponoviti.

POTRESNA ISPOVEST MAJKE RADOSLAVA JOVANOVIĆA

Gledala kako joj pale sina

Savetodavna komisija za ljudska prava UN na Kosovu i u slučaju ubistva Radislava Jovanovića, kao i nestanka Jovanke Mitić, Stanislava Mitića, Stanislava Markovića i Božidara Jovanovića u selu Mušutište, juna 1999. godine dala mišljenja da Unmik nije sproveo efikasnu istragu. Petoro Srba bili su među 15-ak koji su ostali u tom selu u opštini Suva Reka nakon dolaska KFOR-a. Nestali su juna 1999. godine u napadu OVK na selo i do danas se ne zna gde se nalaze.

Sin Stanislava i Jovanke Mitić poslednji put je video roditelje 13. juna 1999. godine dok se sa porodicom spremao da ode u užu Srbiju. Kako je naveo roditelji su ostali da čuvaju kuću i imanje uvereni da niko neće nauditi starim ljudima poput njih. Sutradan, konvoju koji se kretao ka užoj Srbiji, pridružile su se komšije koje su prvobitno ostale u Mušutištu. Ispričali su mu da su "jedva uspeli da prežive" prethodnu noć i da ono malo Srba što je ostalo nije imalo sredstva da napusti selo.

Šestog novembra 2003. godine, istraga je zabeležila stravičnu ispovest T. J, majke Radoslava Jovanovića koga su na njene oči ubili. Kako je navela, u nedelju, 15. ili 16. juna 1999. godine, četiri pripadnika OVK sa puškama i noževima došli su u njihovu kuću, i nakon kraćeg razgovora i prepirke, jedan od njih je upucao Radoslava. T. J. je videla kako su dovukli telo sina u njenu kuću, pretražili je u potrazi za vrednim predmetima, a zatim su po njemu poprskali benzin i zapalili ga. Noć je provela u kući svoje komšinice, a sutradan je kuću zatekla spaljenu.

Prema njenom svedočenju, nakon ubistva sina nameravala je da ode do kuće svoje kćerke, Jovanke i zeta Stanislava Mitića, da bi se uverila da su još uvek živi, ali nije uspela. Nepoznata lica su je odvela u obližnju policijsku stanicu gde su je držali tri dana. Kako je ispričala, doktor Albanac iz sela, koga je identifikovala kao "sina osobe R", posetio i doneo joj nešto za jelo i piće kao i lekove.

Kada je puštena na slobodu, vratila se u svoju kuću i provela šest dana spavajući u štali sa stokom. Dva suseda albanske nacionalnosti donosila su joj hranu. Iste komšije, u nameri da je zaštite, obavestili su o njoj vojnike KFOR-a koji su je odveli u prizrensku Bogosloviju. T J. je bila svedok ubistva svoje komšinice S. Ž. i njene trogodišnje kćerke, koje je počinio OVK.

Nepoznata sudbina staraca iz Mušutišta

Prema navodima Centra za humanitarno pravo, koji su zasnovani na izjavama svedoka, većina stanovnika je napustila Mušutište odmah nakon povlačenja Vojske Jugoslavije i srpske policije sa Kosova, dok je u selu ostalo samo 25, uglavnom starijih, ljudi. Pošto u selu nije bilo telefona, članovi porodica nisu mogli da kontaktiraju one koji su ostali. Lokalni sveštenik, F. I, obavestio je porodice da je poslednji put video Srbe iz Mušutišta 15. juna 1999. godine. Nekoliko dana kasnije, selo je okupirao OVK i on je bio sprečen da ode tamo. Međutim, ljudi koji su kasnije prolazili kroz Mušutište rekli su mu da je mesto naseljeno. Centar za humanitarno pravo se takođe poziva na svedočenje T. J. koju je navodno oteo OVK u Mušutištu 13. juna 1999. godine i pustio je na slobodu ubrzo nakon toga.