"Kupujemo napuštene kuće"

Nebojša Stojanović, ima 36 godina, živi u Špajtenbahu, u kantonu Arau u Švajcarskoj, sa porodicom već 12 godina, srećno i ispunjeno radeći kao šofer i muzičar. Ovaj mladi čovek rodom iz sela Žbevac u opštini Bujanovac, na krajnjem jugu Srbije, najmanje četiri puta godišnje dolazi u rodno selo da obiđe brata Marjana i sestru Leposavu, a sagradio je porodičnu kuću onakvu kakvu je maštao još u detinjstvu, sa svim mogućim komforom.

Crkva prokišnjava

 
Bratu Marjanu pomogao je oko otvaranja vulkanizerske radnje u selu Davidovac, a sestri Leposavi oko zubne ordinacije u Bujanovcu.

Naizgled klasična gastarbajterska priča o velikom radu i štednji kako bi se ostvarili snovi o sigurnom i udobnom životu. Ali, u slučaju Nebojše nije baš sve tako, jer on svoj zarađeni novac, energiju, volju i ljubav ne prisvaja samo za sebe već želi da podeli sa svojim selom koje neizmerno voli.

Zato ne čudi što je glavni inicijator akcije tokom koje bi se kupovale napuštene kuće i imanja u selu, kako bi se naselile višečlane porodice. Selo bi oživelo, a školske učionice bi ispunio žagor đaka. Želja mu je da organizuje ljude iz ovih krajeva i naprave udruženje. Čitajući "Vesti" upoznao se sa sudbinama mnogih ekstremno siromašnih porodica i odlučio da akciju započne kupovinom kuće i imanja za porodicu Stamenković iz planinskog sela Smiljević iz Poljanice kod Vranja.

Bašta i štala

- Cilj je bio da prvo uselimo Stamenkoviće i uspeli smo. Sakupili smo 4.000 evra, moj brat Branislav, i ja komšija, iz sela Milan Zafirović koji živi i radi u obližnjem Nojhofu. Još 2.000 evra zarađeno je od svirki koje su bile humanitarnog karaktera. Inače, sviram klavijature. Za te pare kupili smo kuću u selu i hektar imanja za Stamenkoviće. Uselili su se brat i sestra, Srđan i Jasmina. Srđana smo zaposlili kao molera u jednoj firmi, a Jasmina je krenula da izučava frizerski zanat u Bujanovcu. Očekujemo da se nakon završetka školske godine i ostali Stamenkovići presele. Time smo ispunili prvi zadatak koji smo sebi postavili - kaže Nebojša.

On je prezadovoljan jer je kuća zidana, ima tri velike sobe. Kupatilo je opremljeno u potpunosti. Uvedena je voda sa vodovodne mreže koju su izgradili meštani, a pred kućom je i bunar. U dvorištu je svinjac, a imanje je pored potoka.

- Ove godine smo im izorali zemlju na kojoj mogu da sade baštu. Dali smo im drva za ogrev iz naših šuma. Trenutno im gradimo štalu u kojoj bi smestili dve krave koje su zasad u selu Smiljević. Tamo su im krave u podrumu, a iznad je prostorija u kojoj žive. Uslovi nemogući za život, zato smo odlučili da ih zbrinemo i omogućimo im da ostvare prihode za život i ostanu na selu - navodi Nebojša.

On posebno želi da naglasi želju i volju samih žitelja Žbevca da prihvate njegovu akciju i uključe se u pomoć koliko mogu.

- Alfa i omega svih naših aktivnosti u selu je Saša Cvetković, moj komšija i veterinar, on je odlučan da oživimo selo - ističe Nebojša.

Trnovit je bio Nebojšin put u Švajcarskoj. Došao je nakratko da zaradi novac kako bi uložio u popravku porodične kuće, kupio nešto poljoprivrednih mašina i vratio se.

- Stigao sam 2002. godine da radim kao muzičar. Svirao sam klavijature, imao orkestar i hteo da probam da zaradim pare. Nije išlo lako. Od svirke se nije moglo zaraditi onoliko koliko sam očekivao. Zaposlio sam se i kao šofer. Opet, ko zna kako bi bilo da se nisam oženio i sa suprugom Klaudijom krenuo da stičem i danas komotno živim. Klaudija je iz Kučeva i imamo osmogodišnju ćerku Janu i četvorogodišnju Lenu - priča Nebojša dok sedimo u salonu njegove kuće u Žbevcu.


Ambulanta i kablovska
U Švajcarsku je doveo i brata Branislava, a onda i komšiju Milana Zafirovića. Obojica su se dobro snašli.

- Radujem se što, iako, žive u Švajcarskoj, uvek im je prva pomisao povratak u Žbevac, kao i meni. Nigde nema ko našeg sela. Dao bih ceo Cirih za naš Žbevac. Skoro svaka ulica i selo asfaltirani, imamo centralnu osnovnu školu za sva srpska sela u okolini. Potom, prelepu crkvu, ambulantu, veterinarsku stanicu, fabriku konditorskih proizvoda Kondiva. U susednom selu Ristovac, koji je spojen sa našim selom, imamo pijacu, običnu i stočnu za celu vranjsku i bujanovačku opštinu. Od Vranja i Bujanovca smo udaljeni po 15 kilometra, autobus redovno saobraća više puta dnevno. Imamo struju, vodu sa vodovodne mreže, svaka kuća ima bunare sa izuzetno kvalitetnom pijaćom vodom. Telefonske linije, kablovsku i satelitsku televiziju, sve - navodi Nebojša.
 

On je jedan od glavnih sponzora seoskog fudbalskog kluba Vihor.

- Igrao sam nekad fudbal, a naš seoski klub je stecište drugarstva u selu. Ovom prilikom sam doneo četiri fudbalske lopte, a jedna košta 180 franaka. Sponzorišemo sa prijateljima sve, od lopti, dresova, kopački, do mreža, korner zastavica i kreča za obeležavanje stadiona - kaže Nebojša.

Njegov dalji zadatak je da kupuju i dalje zapuštene kuće i imanja u selu i da naseljavju nove porodice.

- Imamo nameru da kupimo novu kuću i nešto imanja za porodicu Radmile Drljače, izbeglice iz Bihaća, koja ima četvoro dece i žrtva su porodičnog nasilja. Tražimo pogodnu kuću uz odgovarajuću cenu. Sviraćemo humanitarno, uvek imamo oko 30 do 40 ljudi u Švajcarskoj koji žele da pomognu. Neka je suma i simbolična, ali vredi. Drago bi nam bilo da se i drugi uključe u našu akciju. Stupili smo u kontakt sa humanitarnom organizacijom Srbi za Srbe, nadamo se da će i oni pomoći shodno mogućnostima. Oživećemo naše selo, to je sigurno - kaže Nebojša, čovek koji je rešio da sprovede u delo svoj san.