Poniženi i gladni i na Paznik rada
Radništvo u Srbiji još jedan Prvi maj, Međunardni praznik rada, "proslavlja" tiho, poniženo i bez snage da digne glas protesta zbog položaja koji više podseća na Englesku uoči industrijske revolucije nego na evropsku zemlju u 21. veku.
Poraženi, razjedinjeni i bez volje da se bore, radnici se i ovog Prvog maja mogu samo da se raduju neradnom danu, a tek retki jagnjićima i roštilju na prvomajskom uranku. I ne pomišljaju da dignu glas protiv nepodnošljivog položaja. Sindikati nisu u stanju da artikulišu njihovo nezadovoljstvo i umesto da brane prava malog radnog čoveka, sve više su deo vlastodržaca, baš kao u vreme samoupravnog socijalizma. Razlika je samo u tome što su u socijalizmu radnici još i videli nekakav napredak i perspektivu. Danas ne vide ni kako će platiti struju idućeg meseca.
Predsednik Ujedinjenih granskih sindikata Nezavisnost Branislav Čanak ocenio je da je u Srbiji položaj radnika poražavajući i da nema mesta za slavlje Međunarodnog praznika rada, 1. maja, jer se izgubila suština zbog koje se taj dan obeležava.
- Teško je upotrebiti reč praznik (za 1. maj), jer oni koji treba da praznuju toliko su bedni da praznovanje i ta beda ne idu zajedno. Oni imaju razlog da jadikuju i obeležavaju tragediju u kojoj se nalaze - rekao je Branislav Čanak.
Nasleđe TucovićaPre više od jednog veka utemeljivač sindikalnog organizovanja i socijaldemokratske ideje u Srbiji Dimitrije Tucović poručio je obespravljenim radnicima da "u Srbiji više nema gladnih godina, jer su sve godine gladne". Srpska socijaldemokratska partija je pod Tucovićevim vođstvom bila jedna od najnaprednijih i najborbenijih radničkih stranaka u Evropi. Tucović je čitav život posvetio borbi za radnička i ljudska prava, ravnopravnost polova, opšte pravo glasa, socijalnu pravdu i građanske slobode u Kraljevini Srbiji. |
Čanak je podseća da praznik rada u kapitalističkom svetu služi da se tog dana okupi što više radnika, da se pokaže njihova snaga i stav prema vlasti. U Srbiji je još iz vremena komunista ostalo da se taj dan slavi, sada je to više nego skromno, ali je, kako ističe "tužno da se iz godine u godinu ponavlja Prvi maj na isti način".
- Ljudi odbijaju da ga uzmu u svoje ruke. Onaj kojima je namenjen neće da ga koriste, i da bar toga dana, jedanput u godini, izađu na ulicu i kažu da su ljuti i da pošalju političku poruku onima koji uređuju društvo da moraju da računaju na tu ljutnju - navodi Čanak i naglašava da je poražavajuće šta se dešava radnicima u Srbiji, uz veliku verovatnoću da bude gore.
- U Srbiji se prošle godine dnevno u proseku gasilo 196 radnih mesta, a ta tendencija je nastavljena i ove godine. I da imamo punu zaposlenost to bi bilo dovoljno da sirene trube na uzbunu, a mi krećemo sa 26 odsto nezaposlenih - naveo je on.
Kako je dodao, Srbija je među prvim zemljama u Evropi po stopi nezaposlenosti, a sve je bliža i Republici Srpskoj gde je broj penzionera premašio broj onih koji rade.
Prema njegovim rečima, sindikat Nezavisnost ne obeležava 1. maj javnim okupljanjima.
- Ne mogu da izvodim radnike na ulicu na silu. Ako članovi ne žele da imaju 1. maj, već jagnjetinu i roštilj, mi to ne radimo. Kada im bude dogorelo do nokata i kada budu tražili da prave proteste i revolucije neka se jave - kaže Čanak.
Dok Nezavisnost neće protestovati na silu, predsednik Saveza samostalnih sindikata Srbije Ljubisav Orbović organizovao je Prvog maja protestnu šetnju centrom Beograda, kako bi izrazili neslaganje s predloženim Zakonom o radu čije se usvajanje uskoro očekuje.
- Želimo da ukažemo vlastima da moraju razmišljati o zaposlenima i penzionerima prilikom usvajanja novih zakona i mera - kazao je Orbović.
A kakva je privredna situacija u Srbiji svedoči podatak da je industrijska proizvodnja sada za 60 odsto niža nego 1989. godine i da je u mnogim sektorima 70 odsto manje zaposlenih, što deluje zastrašujuće. Direktor Instituta ekonomskih nauka Dejan Erić kaže da se plaši najavljenog talasa restrukturiranja oko 150 preduzeća jer se na to u Srbiji obično gleda kao na otpuštanja.
Sve je počelo u ČikaguHiljade radnika štrajkovale su u Čikagu 1. maja 1886. godine, tražeći osmočasovni radni dan. Na ulicama ih se okupilo prvog dana oko 40.000. Tri dana kasnije izbila je tuča u Mekormik riperu. Policija je ubila četvoro sindikalaca. Grupa anarhista pozvala je radnike da se naoružaju i izađu na trg. Okupilo se 3.000 ljudi i neko iz mase bacio je bombu te ubio sedmoricu policajaca. Na prvom kongresu Internacionale, 1889. godine, 1. maj proglašen je za praznik rada. Obeležava se u više od 150 zemalja sveta.
Dan radnika u SADZanimljivo je da iako je sve krenulo iz Sjedinjenih Država, u toj zemlji radnici ne obeležavaju Prvi maj kao praznik radništva. Umesto toga, Dan radnika obeležava se prvog ponedeljka u septembru kada se sindikalci organizuju u protestnim šetnjama i drugim manifestacijama.
Marš građevinara u AustralijiDan radnika i u Australiji se obeležava mimo Međunarodnog praznika rada. "Pokret osmočasovnog radnog vremena" prerastao je u sindikalnu organizaciju kada su građevinski radnici Sounmasa 21. aprila 1856. u Melburnu prekinuli rad i krenuli u marš na Univerzitet Melburn i zdanje lokalnog parlamenta zahtevajući kraće radno vreme. Protest je bio uspešan. U jednom delu Australije Dan radnika se obeležava prvog ponedeljka u oktobru, dok se u drugim delovima obeležava drugog ponedeljka u martu, odnosno prvog ponedeljka u maju.
|
Problem Srbije nije samo u tome što se nalazi u ekonomskoj krizi, već je u njoj prisutna i društvena kriza velikih razmera na koju vladajuća politička elita dosad nije uspela da ponudi prihvatljiv odgovor.
Marš na Brisel zbog mera štednje
U Evropi je 26 miliona ljudi bez posla, što je za deset miliona (62 odsto) više nego pre pet godina. Sedam i po miliona mladih nema posao. Zbog toga Evropska konfederacija sindikata (EKS) ističe da je krajnje vreme da Stari kontinent krene novim putem. Jedini odgovor koji su dosad političari nudili - štednja - poražen je u praksi, bez ikakvih rezultata.
- Građani Evrope gotovo pet godina plaćaju visoku cenu mera štednje, deregulacije i drugih mera koje nisu urodile plodom, osim što su smanjene penzije, socijalna pomoć i javne usluge - kaže Bernadet Segol, gensek EKS-a.
Po prvi put i Brisel je imao zbog čega da se zabrine 4. aprila kada je 50.000 sindikalaca, predstavnika svih evropskih država, marširalo na zdanje Evropske komisije.
- Progovorili smo napokon jednim glasom. Francuzi su organizovali ulične proteste, u Grčkoj su demonstracije redovne, a kriza utiče na sve evropske građane i oni žele da se njihovi glasovi čuju. Jedan slogan ujedinjuje Evropljane, a to je - Stop štednji! Evropa mora da promeni kurs - rekla je Segol.
Sindikalci posebno ukazuju na neregularne izmene zakona o radu u nekim članicama EU, naročito onima koje su bile primorane da prime pakete pomoći budžetu zbog pretnje bankrotom, ili bankrota. Te reforme nisu dovele do povećanja zaposlenosti, naprotiv, povećan je broj nezaposlenih, a to je glavni generator krize, ne samo ekonomske nego i društvene uopšte.
