Bio sam sin narodnog neprijatelja

Iako je poticao iz gradske bogate porodice, nakon Drugog rata i nacionalizacije imovine dečaštvo je proveo u teškoj nemaštini i oskudici. Milorad Đorđević Bonde, sedamdesetsedmogodišnja krepka starina iz Vranja, živa je istorija jednog vremena, svedočanstvo kad je kratka pamet i ideološka zaslepljenost odlučivala o sudbinama i ljudskim životima.

Milorad Đorđević Bonde (Foto: D. Đorđević)

To što je poticao iz porodice "klasnog neprijatelja", donosilo mu je duže vreme neprijatnosti. Morao je da se snalazi kako zna i ume. Vodile su ga očeve reči: "Nikad ne odustaj, postoje dve vrste pravde: božja i ljudska. Idi za prvom i ne osvrći se iza sebe". Rano su ga napustile i ćerka Jefimija i supruga Ljiljana. Utehu je našao u porodičnoj sreći sina Đorđa, a posebno radost su mu unuci Vujadin i Mile.
 

Suve šljive za rakiju

- Rodio sam se u gradskoj porodici koja se u 19. veku naselila u užem centru grada, u Dućandžik mahali. Deda Rista Đorđević Kalašče bio je ugledni trgovac i vojni liferant. Mnogo je putovao, imao dva pasoša i zbog toga dobio nadimak Kalašče, što znači skitnica. Posedovao je pet kuća i manju fabriku za proizvodnju vojničkih cokula. Kad je jedne godine bolest filoksera uništila sve vinograde u vranjskoj kotlini, on je otputovao za Solun i nabavio velike količine suvog grožđa i po povoljnoj ceni prodavao Vranjancima koji su od toga muljali vino i kasnije ispekli rakiju.
 

- Na početku 20. veka, 1901. godine, rodio se moj otac Đorđe. Kao dete on je od komita u kasarni ispod Amama tražio bombone, koje je izgovarao "bonke" i tako dobio nadimak Bonde. Od tada do dan-danas naša familija nosi taj nadimak. Inače, deda je bio član IO komitskog pokreta koji je osnovan u Vranju, 1903. godine. Dočekao je okupaciju Vranja 1914. godine nepristajanjem na bilo kakvu saradnju sa Bugarima. "Ne postoje Moravski Bugari, već Srbi čiju šajkaču niko ne može da pocepa", govorio je po čaršiji. To ga je koštalo glave. Streljan je na mestu zvanom Beli kamen, iznad Devotina, blizu Vranja.

- Otac Đorđe je ostao siroče, završio je osnovnu školu u Vranju, gde je započeo i gimnaziju, koju je dovršio u Kumanovu. Zbog nedostatka novca nije mogao da nastavi školovanje, već se zaposlio kao bankarski činovnik. Oženio se Desankom iz poznate vranjske familije Avramci, sa kojom je izrodio pored mene i ćerke Miroslavu i Ljubinku.

Krevet solunac

- Kad su Bugari ponovo okupirali Vranje, 1941. godine, otac je iz straha da ne doživi sudbinu svoga oca otišao peške za Vrnjačku Banju. Nije mogao dugo da izdrži bez porodice i vratio se. Bugari su ga odmah uhapsili i internirali u mesto Serez, u blizini grčke granice, gde je dočekao kraj rata. Novu komunističku vlast je prihvatio u početku ravnodušan. Međutim, kad je prolazio pored zgrade suda i video ljude kako iznose arhivsku građu, slažu na gomilu i pale, rekao je: "Aman, ne bacajte arhivu i vama će trebati". Jedva su to dočekali, proglašen je provokatorom i nekoliko meseci je proveo u zatvoru u Nišu kopajući kanale. Nakon toga, stekao je status narodnog neprijatelja.

Miloradov otac Đorđe (Foto: D. Đorđević)

- Jedne večeri, naredio je nama deci, da odemo u svoju sobu, a baki i majci, stropoštajući se u stolicu, brišući znoj s čela i lica, rekao: "Narediše mi da predamo 800 kila mesa. Bogataši ste, viču, bolje meso nego metak u čelo. Otac celu noć nije spavao, i mi sa njim. Samo bi povremeno jeknuo. Sutradan je otac, rano izašao i oko podneva došao sa jednim doseljenikom iz Gnjilana. "Prodadoh dve kuće, idem da im kupim i odnesem meso". Majka ni reč nije progovorila. Baka kao da se u kamen pretvorila.

- Nisu im bile dovoljne kuće, zapao im je za oko naš krevet solunac. To je krevet od mesinga, ništa naročito, sa kuglama i paunovima kao ukrasima. Tražili su dopisom: krevet, dušek i, posebno, svilenu posteljinu, Morali smo odmah da im sve to odnesemo.
 

Kartonski kofer

- Komunisti su nakon rata svakog dana održavali miting ispred Načelstva. Bilo je mnogo naroda, vatrenih govora, u narodu je bilo gladi, nezadovoljstva, a oni kao vešti manipulatori usmerili su narodni gnev prema "klasnim neprijateljima". Jedne večeri čuli smo galamu, viku, psovke i jezive pretnje. Masa je ušla sa motkama u dvorište, tražili su oca da mu presude na licu mesta. On je pobegao iza kuće kroz kapidžik.

- Jedan od vodećih komunista u kraju naredio je da nas zatvore u praznu sobicu u prizemlju. Krenuo je da pretražuje od podruma do tavana. Za njim je išla baka Marija. Na tavanu je pronašao džak sa 30 kilograma pšenice. Zahvatio je pšenicu šakom i bacio u lice baki. Siktao je: "Odakle, ovo? Morala si da daš državi! Bando"! Tresli smo se od straha kao usred zime. Nije bilo suza, oči zaleđene. Ispred kuće su postavili stražu. Stražar nas je čuvao 24 sata, jer smo u tom momentu predstavljali "veliku opasnost za narodnu vlast". Oca su sutradan zatvorili, po ko zna koji put. Pušten je kad su uvideli da više nemaju šta da nam uzmu.

- Nakon završetka gimnazije, kao učenik koji se provlačio kroz razrede, upisao sam u Skoplju Šumarski fakultet. To sam voleo, društvene nauke me nisu interesovale. Uzeo sam kartonski kofer, nešto stvari i vozom stigao u Skoplje. Čekali su me Vranjanci, stariji studenti, kod kojih sam spavao dok nisam pronašao stan. Tada u stanu nije bilo ničeg i sve sam morao da donosim od kuće, krevet, dušek i stolicu. Fakultet sam završio u roku, retko da sam imao veću ocenu od šestice.

- Imao sam sreće, tražili su se inženjeri šumarstva i odmah se zaposlio u Šumskom gazdinstvu u kome sam radio punih 40 godina, do penzije. Posao nije bio nimalo lak, išao sam na obeležavanje šuma u planinskim selima konjem ili čezem, drugog prevoznog sredstva nije bilo. Putevi su bili izuzetno loši. Ostajao sam na terenu po nedelju dana, spavao u barakama, dolazio kući da bih se okupao i natrag na drugi zadatak. I tako godinama.

Izgubljena duša

- Prelomni trenutak u mom životu bilo je poznanstvo sa Ljiljanom na vranjskom korzou. Čim sam je upoznao i dodirnuo joj ruku, zaljubio sam se do ušiju. Bila je božanstveno lepa, obrazovana devojka koju sam čekao dugo, jer sam se oženio sa 33 godine života. Nakon tri prelepe godina zabavljanja venčali smo se, a na svet je kao kruna naše ljubavi došao sin Đorđe, a potom smo imali i ćerku Jefimiju.
 

- Svadba je bila za pamćenje, oko 200 zvanica u to vreme. Muzika vranjanska, a ručak i veselje u Železničkom domu u Vranjskoj Banji. Isterali smo red, po našim običajima. Išao sam sa drugovima da je uzmem od njenih, "otkupim", da se venčamo i nakon svadbe odvedem u prelepu kuću, koju je deda sagradio 1901. godine. Na tri mesta, ulazna vrata namazala je medom, bacila iz sita bombone, leblebije i ostale slatke đakonije, potom sito na krov kuće, da bih je uneo u kuću na rukama.

- Vranje je danas izgubilo dušu. Nekada smo sa komšijama bili bliži nego sa rođacima. Govorilo se - komšija je prvi, za dobro i zlo. Majka bi me poslala, ako joj bilo šta nestane u kući, recimo jaja, kod komšija i bez pogovora sam dobijao. Tako je bilo i obrnuto, ako nekom nešto ponestane. Sva veselja su zajedno slavljena, sve tuge zajedno odbolovane. Danas vlada potpuna otuđenost, niko ni sa kim ne kontaktira, vlada zavist, pa većina provode dane jedni pored drugih u mržnji. Nekad se poštovalo tuđe. Vranje je još 1886. godine dobilo izrađen urbanistički plan, u kome se tačno znalo gde će se graditi kuća i gde će biti veliko dvorište. Danas je sve to urušeno, sve za puste pare naruženo, pa se zidovi kuća lepe, nema dvorišta, nema nikakvog plana.

- Unuci su mi sve, posebno posle tragične smrti maloletne ćerke Jefimije i potom prerane smrti supruge Ljiljane. "Bidni čovek… Čovek je samo za muku i bol zdaden", govorio je Mitke Bore Stankovića, a kao da je mislio na mene.