Život po Hristu vodi ka vaskrsenju

Vaskrs, najveći hrišćanski praznik, Srbima u celom svetu čestita protojerej Vojislav Odavić, starešina crkve Svete Petke u selu Petka kod Lazarevca, u Eparhiji šumadijskoj Srpske pravoslavne crkve. Ovaj sveštenik je širom Srbije i rasejanja poznat kao vrli neimar na njivi Gospodnjoj, a unazad godinu dana uz svesrdnu pomoć dijaspore obnavlja pomenutu svetinju.

Vojislav Odavić

 

- Svima želim da im Gospod podari vere, nade i ljubavi, da ostanemo na putu Svetoga Save i svetih predaka naših. Da imamo ljubavi među sobom i ispune se jevanđeljske reči "videh lice brata, videh Gospoda". Kao takve će nas Bog poznati i blagosloviti u carstvu večnom. Neka radost vaskrsenja Hristovog ozari srca naša, domove naše, otadžbinu našu, svu braću i sestre u rasejanju i neka im uteha bude da nisu sami, jer gde god da smo sa Hristosom smo, ako je Sin Božji u srcima i domovima našim - poručuje prota Vojislav.

Šta Vas je pokrenulo da se u najvećoj finansijskoj krizi u Srbiji upustite u poduhvat obnove crkve Svete Petke?
- Kada smo došli na inicijativu da, iako u besparici, obnovimo hram s blagoslovom našeg episkopa šumadijskog gospodina Jovana, počeli smo tako što smo odslužili Svetu liturgiju i moleban za početak radova. I zaista tamo gde ljudska moć prestaje sila Duha svetog nastavlja. Gospod i Sveta Petka su se pobrinuli. Ni sanjao nisam da će se, posle reportaže u "Vestima" o našem poduhvatu, vašoj kući, dobro znanoj u dijaspori, javiti ljudi iz Australije, Amerike, Kanade, Nemačke, Francuske, Austrije i drugih zemalja, sa željom da nam pomognu, mada mnogi nikad nisu čuli ni za selo Petku ni za našu crkvu. I mi smo od ruševine došli do toga da ukrovimo naš sveti hram. Posla na obnovi ima još dosta, Bog će upraviti i otvoriti mnoga srca. Evo, kao što idemo u susret vaskrsenju Hristovom, verujemo da će i hram Svete Petke u Petki dočekati procvat vaskrsenja svoga u slavu Boga.

Šta suštinski vaskrsenje znači hrišćanima?
- Treba da se sećamo reči molitve sa Svete liturgije da Bog iz ljubavi prema čoveku sina svog jednorodnog posla u ovaj svet da strada, pogine i vaskrsne radi nas. I da ko poveruje u njega imaće večni život. Ništa nema veće od ljubavi Božje prema čoveku, svaki čovek je ikona Božja. A noseći lik Božji u sebi dužnost nas hrišćana je da živimo po zapovestima Božjim. Posebno da se držimo dve najveće zapovesti: ljubi Boga svoga svim srcem svojim i svom dušom svojom, i ljubi bližnjega svoga kao samoga sebe. Kao što se sa imenom Isusa Hrista rađamo za ovaj svet, tako i kada umiremo rađamo se za život večni.

 Pošto svi imamo upokojene pretke i srodnike, koji po učenju Crkve čekaju sveopšte vaskrsenje, šta mi kao potomci u međuvremenu treba da činimo za njihove duše, ali i za sopstveno spasenje da nas se preci ne postide?
- Da živimo po jevanđelju i dolazimo na Svetu liturgiju koja je sabor Boga, episkopa sveštenstva i verujućeg naroda - živog i umrlog. Na Svetoj liturgiji svi učestvuju, i svi se molimo i za žive i za mrtve, i za prijatelje i za neprijatelje, i za dobrotvore i za ktitore i za priložnike. Gospod naš Isus Hristos je ustanovio svetu tajnu pričešća - evharistiju, pretvorivši hleb u telo svoje, a vino u krv svoju. Sam Gospod nas poziva na zajednicu u evharistiji kad kaže "ko jede tela mojega i pije krvi moje neće umreti već će živeti večno". To je zajednica Boga i čoveka u liturgiji. Dužnost nas sviju jeste da budemo na Svetoj liturgiji. Jer, pitaće Gospod prvo episkopa: "Gde ti je sveštenstvo?", sveštenstvo: "Oče, gde ti je narod?", a isti taj narod pitaće: "Gde su vam deca, kome ste ih ostavili, crkvi ili ulici?"

Koliko je to izvodljivo u ovom materijalističkom svetu, posebno među Srbima koji masovno dolaze u crkvu jedino za Božić, Vaskrs, Savindan i Vidovdan?
- U današnjem brzom tempu življenja nikad više nije bilo potrebnije prisustvo Božje u nama i zajednica čoveka i Boga nego danas, da bismo hodili putem svetootačkom i svetih predaka naših. A to možemo kroz liturgiju, ispovest, pokajanje i pričešće. Nažalost, ima ljudi koji kažu: "Kad nisam išao do sada, neću ni sad u crkvu." Ali, moram reći da je svako pokajanje novo rađanje. Svedoci smo da svi žele nešto na brzinu, da budu prvi, da budu istaknuti. Jevanđelje nas drugačije uči. Sam Gospod Isus Hristos je rekao apostolima: "Ko od vas želi da bude prvi neka bude sluga svima." On je to ličnim primerom pokazao i apostolima oprao noge. I u ovom užurbanom svetu uvek treba imati na umu da bez Boga ni preko kućnog praga i da je večno sve što je sa Hristom, a prolazno je ono što je mimo njega.

Kako onda gledate na neke teze da duša nije besmrtna, što laicima nameće pitanja: "Čemu onda opela i parastosi, čemu paljenje sveća uz molitve za zdravlje živima i dušu upokojenima, čemu krštenje i krsna slava, svetitelj, kućni zaštitnik?"
- Ne bih se složio da je duša smrtna. Gospod naš Isus Hristos, Sin Božji, živi je primer. On je došao u svet, obukao se u trošno ljudsko telo radi nas i našeg spasenja, da nam svojim vaskrsenjem podari večni život. I apostol Toma nije poverovao u Hristovo vaskrsenje, ali se brzo uverio. Dakle, mi smo stvoreni za život večni u carstvu nebeskom. Po rečima svetog oca Justina Popovića ovozemaljski život nije ništa drugo nego priprema za život večni u carstvu nebeskom, gde ćemo se pred licem Božjim sresti sa precima našim u večnoj slavi. I blaženopočivši patrijarh Pavle je stalno poučavao da treba da živimo danas kao da ćemo sutra umreti, da nas smrt ne bi zatekla nespremne. Da možemo mirne duše izaći pred lice Hristovo jer kad umremo mi se u stvari ponovo rađamo. To i jeste svrha našeg života.

Kako u tom kontekstu sagledavate ulogu Crkve?
- Crkva će najveću ulogu morati da odigra u ovome vremenu poroka svake vrste. Da ukazuje na put jevanđelja i života po jevanđelju. Mi ljudi smo skloni osudi i prebacivanju krivice na drugoga. Ne treba nikom suditi jer Hristov je sud poslednji. Ali, uvek treba poći od sebe, da ja kao sveštenik preispitam sebe da li sam zaista bio Božji pastir ili samo servisna služba. Mi ljudi treba da budemo odgovorni prema pozivu za koji smo prizvani. Nije sveštenik samo tu da obavlja obrede da bi ih naplatio, nego da bude istinski pastir i molitvenik stada svojeg. Uvek se treba setiti Svetog Save koji je pored hramova najpre gradio škole i bolnice. Škole da vaspitavaju potomstvo u svetootačkom duhu, da budu sutra temelj države i društva. A bolnice da leče i obezbede dostojanstven odlazak sa ovog sveta onima kojima je kucnuo sudnji čas. Da odu sa verom u vaskrsenje i život večni.