Poslednji samaraš iz Zajače
U šume oko Zajače kod Loznice po isečena debla ne mogu da dođu traktori ni kamioni, ali može 37-godišnji Dragiša Savić sa svoja četiri konja. Kao nekada davno, pre nego što je snagu čoveka i životinja zamenila mašina koja guta naftu, tako u 21. veku radi ovaj čovek tovareći isečena drva na samare svojih četvornožnih radnika.
Dragiša kaže da se ovo što on radi zove samarica i da spada u najteže poslove za ljude i životinje. Posao samaraša je hleb sa sedam kora, a nema ga bez konja jer u koje zabiti može da stigne on i iznese teret na leđima ne može nijedna mašina.
Šumski ljudiU Srbiji danas kao samaraši uglavnom rade ljudi koji dolaze iz Bosne i Hercegovine. Obično imaju po dvadesetak konja, radni dan im počinje u zoru, a završavaju pred noć. Spavaju u iznajmljenim kućama ili u šumi, a dnevno prenesu po nekoliko tona. |
Sunce se probija kroz tek olistalo drveće, a uskom šumskom stazom, utabanom tragovima kopita, hita Dragiša sa svojim konjima. Blatno je i strmo, ali on hoda čvrsto, a iza njega, jedan za drugim marširaju mirno i poslušno njegovi konji. Nenaviknut stranac teško nalazi čvrste oslonce za stopala, dosta pomaže hvatanje za okolno granje i šiblje, ali Dragiša ide kao po asfaltu, odlučno i bez zastajkivanja, sa osmehom u uglu usana. Kao da baš uživa što radi u šumi, uz neprestani cvrkut raspevanih ptica.
- Poslednjih petnaestak godina radim ovaj posao i na konjima iznosim isečeno drvo iz šume. Ulazim u područja do kojih ne može da dođe mehanizacija i gde ljudi neće da oštećuju šumu izvlačeći posečena debla sajlama. Oboreno drvo se iseče i onda ga na konjima prenosim do puta, odakle ona kamionima i traktorima idu dalje. Posao je poprilično težak i nezahvalan, ali to mi je profesija - priča Dragiša dok skida teret sa svojih konja.
Rad u vrleti
Nije dovoljno biti konj, nije svaki za šumu. Mora da je vitkih nogu kako bi spretno hodao po vrletima. Zato je samarašu najteže da nađe i sačuva dobrog konja. Mora da ga vaspita, da nauči da sluša i da u gazdi vidi prijatelja.
Prvo se sa konjima treba ispeti uz strme strane, po uzanoj stazi, a onda ih natovariti. On zna koji konji su mirniji pa prvo natovari njihov samar, kada završi taj deo posla, valja pažljivo spustiti teret do podnožja, kraj puta gde slaže cepanice. Svako drvo koje iznese iz šume pređe preko njegovih ruku dva puta. Dok ga natovari na samare svojih konja i kada ga skine po izlasku iz šume. Kako kaže, dnevno izvuče od 13 do 15 kubika, a radi od sedam ujutro do pet-šest po podne, zavisi koliko se umori. U jednoj turi njegova radna snaga izvuče kubik drva.
- Moram da čuvam sebe, ali i konje da bismo mogli da radimo narednog dana. Radi se svakodnevno sem nedeljom i nije lako. Posla ima, zovu ljudi, a godišnje izvučem od 1.500 do 2.000 kubika. Sada imam četiri konja, a kada bih našao čoveka da radi sa mnom, nabavio bih još dva i radio više. U šumi nije lako i ne radim kada je kiša jer je tada opasno, klizavo, konj može da padne pod teretom, slomi samar, daleko bilo, nogu, ili izvali plećku. I po suvom vremenu je teško ići kroz šumu, a kamoli kada pada i sve je mokro.
Brdski konjići- Moj Bećar je nešto veći od ostalih konja, ostali su mali, brdski žilavi konjići. Za ovaj posao traži se konj koji ima jače noge, jaču kost i širinu, da može da ponese teret i izdrži kretanje po teškim terenima. Opet ovi manji konji su dobri jer mogu, mada pod manjim teretom da izađu i siđu niz strmu stranu, a takvih je po ovim šumama dosta. Važno je konje dobro držati, hraniti i brinuti o njima jer bez njih ne može da se radi - kaže on. |
Prošlog decembra mi je pao konj i slomio vrat, a to je 700 evra štete. Neki dan je drugi pao i slomio samar, pa sam morao novi da platim 80 evra, a ima ih samo preko Drine, u Republici Srpskoj i Federaciji - priča ovaj mladi čovek koji poslednjih deset godina radi samostalno.
Neposlušni Bećar
Posle kraće pauze sve se ponavlja. Kad oslobodi konje tereta, da im malo sena i pusti ih da predahnu. S ljubavlju priča o njima. Najkrupniji je Bećar, koji je i najneposlušniji, dok su manji konji, belci Cvetko, Miško i Biser, pogodni baš za ovaj posao. Kaže da ga dobro slušaju, sem ponekad Bećar, ali ga nikad ne tuče, jer voli svoje konje. Mada je posao veoma težak, Dragiša kaže da ga voli i žali što niko neće time da se bavi, pa je i dalje jedini u ovom kraju.
- Ovaj posao neću ostaviti dokle budem imao snage. Težak je, nekad mi se sve smuči, ali volim ga, volim konje, stalno sam u prirodi, dišem svež vazduh i slušam ptice. Pitanje je dokle ću moći ovako, šume ima, ali se mnogo seče. Nema u ovome nikakve tajne, potrebni su samo snaga, znanje, veština i volja da se radi. Ne može da se zaradi više od 30.000 dinara mesečno, ali od nečega mora da se živi - priča Dragiša pa potera konje stranom, a pre nego što se izgubi među olistalim stablima mahnu.
Odoše tako po novi tovar Bećar, Cvetko, Miško i Biser vođeni sigurnom rukom svoga gazde. Onda visoko sa brda odjeknu pesma, peva Dragiša koliko ga grlo nosi da ubije samoću, olakša sebi posao i razvedri dušu. Ode da na svojim konjima sa zajačkih brda i dalje iznosi posečena debla. Da se oženi, još nije stigao.
Posao za izbegavanjeOd jutra do sumraka tovare teških oblica iz ovih šuma su pre Dragiše izvlačili njegov pokojni deda Mihailo i stric Dobrosav, a danas to radi samo on.
|
