Pobeda ili streljanje!
Da je znao da će ga transfer vredan nekoliko hiljada evra koštati ne samo živaca, već i borbe za goli život, mladi srpski rukometaš, 21-godišni Nikola Mitrović zasigurno nikada ne bi pristao na ponudu iz Libije niti bi ikada kročio na tle ove zemlje, odnedavno američke "demokratske" tvorevine.
Ovo, samo nekoliko dana pošto je jedva spasao živu glavu, ovaj Leskovčanin poručuje svim sportistima: ubuduće dobro razmislite gde ćete zaigrati u inostranstvu.
- Hvala bogu, ostala je živa glava na ramenima. Kada sam tog poslednjeg dana, dok je moje "obezbeđenje" spavalo, krišom izvlačio stvari iz stana, plašio sam se da više nikada neću videti ni roditelje ni Srbiju - i dalje u čudu šta ga je sve snašlo priča svoje pakleno iskustvo Mitrović za "Vesti".
Peripetije nekadašnjeg prvotimca Crvene zvezde i RK Bor započele su prošlog septembra kada je dogovorio transfer u jedan rukometni klub u Tunisu.
- Međutim, bukvalno pred sam polazak, iz Bengazija je stigla jako primamljiva ponuda njihovog najtrofejnijeg kluba El Naser koju nisam mogao da odbijem. Plata je bila dvostruko veća nego u Tunisu, skoro 3.000 evra mesečno, a na moje pitanje koliko je bezbedno, odgovoreno mi je da je rat završen pre dve godine i da je situacija mirna. Nisam imao razloga da sumnjam, a koliko je u Bengaziju zaista mirno dovoljno je da ilustrujem podatkom da je većina mojih saigrača sa sobom nosila oružje - priseća se ovaj mladić.
Ono što Mitrović ipak nije očekivao jeste da će oružje i "druženje" sa vođama navijača biti sastavni deo "koreografije" na svakoj utakmici.
- Po završetku utakmice, ako naš klub pobedi, nije bilo mogućnosti da odbijete njihov poziv. Voleo bih da vidim tog ko će odbiti poziv čoveka koji u jednoj ruci drži zastavu, a u drugoj "pumparicu". I sve je u redu dok vaš klub pobeđuje. Stalno vas zovu da zajedno izlazite, da zajedno proslavljamo pobede, a sastavni deo tog druženja je i da se sa svakim od navijača slikate. Mislim da imam samo jednu ili dve fotografije da na njoj nije bila i neka pumparica ili kalašnjikov. Za njih je predstavljalo veliku čast da se slikaju sa igračem, a možete da pretpostavite kako je bilo meni.
I deca nose pištoljeNikola Mitrović priča da su nevolje krenule čim je sleteo na aerodrom u Libiji. Oduzet mu je pasoš, a do kluba su ga dovezli naoružani ljudi - navijači.
|
Mitrović objašnjava da su daleko ozbiljnije nevolje počele pre dva meseca kada je smenjena dotadašnja uprava, a dvojica saigrača iz Hrvatske napustila Libiju.
- Sa još jednim Tunišaninom, trenerom, ostao sam jedini stranac u klubu i sve oči su bile uprte u mene. Kada smo izgubili prvu utakmicu mislio sam da živ neću izaći iz dvorane mada sam dao sedam golova. Ali, za njih sam ja bio isključiv krivac za poraz zbog čega posle više nisam smeo da napuštam stan, a kasnije, kada sam rekao da želim da odem, počeli su da me zaključavaju i čuvaju naoružani ljudi.
Ovaj mladić kaže da je u Libiji ostao bez novca, sa stalnim strahom da neće dočekati sutra, ali i sa jasnom željom da se domogne slobode.
- Uspeo sam da pobegnem zahvaljujući jednom Sirijcu. Poslednjih desetak dana više nisam išao na treninge, a naoružani ljdui su bili stalno uz mene. Međutim, svi koje sam kraomice pitao da mi pomognu to su odbili. On me je, rizikujući sopstveni život, odvezao do aerodroma, a kartu do Istanbula platio je jedan prijatelj iz Beograda. Kada sam sleteo u Tursku došlo mi je da poljubim zemlju, kao da sam sleteo direktno u Srbiju - kaže Mitrović.
Opasno je, ali Srbi nemaju problema
Proslavljeni srpski strateg, fudbalski trener Bane Smiljanić, već skoro sedam godina je u Libiji. Jedno vreme je vodio njihovu fudbalsku reprezentaciju, a sada je šef stručnog štaba najtrofejnijeg libijskog fudbalskog kluba El Ihad iz Tripolija.
U telefonskom razgovoru, Smiljanić kaže da je iznenađen iskustvom Nikole Mitrovića zato što se u Libiji nalazi najmanje 20-ak sportskih radnika i igrača iz Srbije, ali da niko od njih do sada nije imao ni najmanjih problema.
- Nema sumnje da je situacija u Libiji opasna i da režim uspostavljen pre dve godine još nije uspeo da zavlada situacijom. Međutim, niko od naših kojih je dosta u Libiji do sada nije imao direktnih problema ili pretnji. Libijci su narod koji generalno jako puno voli sport, a ako sebe ne dovodite u neozbiljne situacije onda ste bezbedni. Uostalom, ja sam idem na kolima na trening i vraćam se tako - priča Smiljanić.
Bengazi pun fanatikaBane Smiljanić kaže da su Libijci veoma specifičan narod kod koga je jako teško odrediti liniju između ljubavi i mržnje prema klubu za koji se navija. |
Nabrajajući niz eminentnih srpskih stručnjaka koji vode brojne libijske klubove, Smiljanić kaže da svako od njih ima i pomoćnike, naše zemljake, a u nekim od klubova igraju i naši igrači. Međutim, niko se još nije požalio da ima problema, posebno ne onih bezbednosnih.
- E sada, činjenica je i da je situacija u Tripoliju mnogo mirnija nego u drugim mestima u Libiji. U nedelju dana se možda dogodi neki obračun, ali većina i domaćeg stanovništva i stranaca zna da ne treba napuštati kuće posle 21 uveče.
