A ko je predsednik države?

Negovan Tasić, 37-godišnji veterinarski tehničar iz Vranjske Banje, svedok je propasti planinskih sela u toj najmlađoj opštini u Srbiji. Na teren odlazi sa doktorom veterine Goranom Jovanovićem. Posla je za njih dvojicu sve manje, a izuzetak je sama Vranjska Banja koja je ranije bila poznata po živinarskim farmama, dok su bile u državnom vlasništvu. Danas ima privatnika koji, svi ukupno, uzgajaju oko 20.000 koka nosilja ili tovne živine.

- Obilazimo 22 sela, od toga 16 u banjskoj opštini, tri u vranskoj, i dva u hanskoj, koja se naslanjaju na našu opštinu - počinje Negovan Tasić svoju sumornu priču. - Stanje je porazno, svake godine zatvori se poneka kuća u selima, pre svega planinskim, a stoke je sve manje jer je stanovništvo staračko. Kada je reč o opstanku, najkritičnije je sa banjskim selima koja je država potpuno skrajnula, pa su prepuštena sama sebi.

KOSTOBOLJA I SAMOĆA
Od 16 banjskih sela koja su u domenu njegovog veterinarskog posla, bar deset su pred potpunim nestajanjem.

Lek odlazi u nepovrat

Šta reći za sela, kada se u samoj Vranjskoj Banji, koja je nekada bila jedna od kraljevskih letovališta i lečilišta, godinama ništa ne ulaže, iako ima jedinstveno prirodno blago, izvore lekovite sumporovite vode čija je temperatura blizu 100 stepeni! Umesto da se ona iskoristi makar za grejanje ljudi u Banji i Vranju, kao i za druge potrebe, umesto da se gradi i razvija turizam, ova voda otiče u nepovrat.

Nakupci ne biraju

- Ima i onih ljudi koji kad vide da im krava ili govedo poboljevaju, ne jedu kako treba, ne daju mleka, zovu ekipe nakupaca koje su uvek spremne za takve poslove. Kupuju bolesna goveda za male pare - upozorava Negovan Tasić.

- Moja prognoza je da će sela Korbula, Leva Reka, Babina Poljana, Stari Glog, Klisurica, Sebe Vranje, Duga Luka, Slivnica, Crni Vrh i Izumna za šest do sedam godina nestati. Jedino je moguće da u jednoj do dve kuće bude života od onih koji ne odu prerano bogu na istinu. Ili, ako nekoliko potomaka iz tih sela obnovi kuće da bi u toku godine bar leti dolazili na vikende, da roštiljaju sa porodicama. To je sudbina banjskih planinskih sela koja su do 80-ih godina prošlog veka bila puna života: škole pune đaka, a stočarstvo glavno zanimanje - ogorčen je Negovan.

Danas su banjska sela ispražnjena, a stoke nema. Sela imaju po pet, najviše 50 naseljenih kuća sa uglavnom staračkim vlasnicima. Mladi sa decom se broje na prste, jer je njihov cilj da se spuste prema Banji, bar negde na obodu, u potrazi za boljim životom.

- U svakom od tih sela, neko od držećih starijih domaćina čuva veće stado koza, retko ovaca. Otprilike od 30 do 50, a takvih slučajeva ima u selu Izumnu i Prvoneku, u Lipovcu, ali je to retkost. Pre se dešava da vlasnik smanjuje stado, umesto da ga uvećava. Nema uslova za rad, nema mehanizacije, a i starost čini svoje, pa se ručno košenje i sakupljanje sena ne može izdržati. Ljude zbog godina muče i bolesti, pre svega reuma i kostobolja, pa izbegavaju da čuvaju stada jer je to velika muka za njih. Zato se u mnogim kućama čuva jedna do dve koze, jedna svinja i desetak kokošaka. Ko ima jednu kravu, taj je rešio pitanje gladi - upozorava Negovan.

- Veliko je siromaštvo, a te ljude niko ne gleda. Jedino kad se raspišu izbori, i kad im se uručuju paketi pomoći od raznih mešetara. Narod je u tim selima neupućen, mnogi nemaju televizore, ili ne hvataju programe zbog lošeg signala, pa većina i ne zna ko je na vlasti u Srbiji, ne znaju ni ko je predsednik. Ovde je bitno da im kažete ko je trenutno glavni i ko želi "da uzme korbač u ruke" i sredi situaciju u zemlji. Njih se neke bitnije promene ne dotiču jer su preokupirani mukom da prežive, "komad hleba i doktor koji ih leči". Zato znaju da kažu: "Recite nam za koga je doktor, pa da glasamo za istog" - navodi Negovan.

ODRONI I MRTVAJE
Stoka, koliko god da je ima, razboljeva se, krave se tele, svinje štroje, pa za veterinare uvek ima posla.

- Danas svinja nema ni za lek, a škole su prazne, na primer u Babinoj Poljani, Crnom Vrhu, Starom Glogu, Korbulu, Lipovcu, Slivnici, Sebe Vranju, Klisurici. Pokoje dete ide u škole udaljene po dva-tri sata pešice u jednom pravcu. Prava biološka katastrofa kraja koji se pruža u nedogled prema Makedoniji, koji ima bogomdane pašnjake za razvoj stočarstva, zdrave hrane o kojoj se toliko danas priča - ističe Negovan.

Posla za veterinare ima najviše u selima koja su na obodu Banje, prema Vranju i Hanu.

Nekadašnji sabori

Priseća se Negovan Tasić i prošlosti:
- U planinskim selima, nekada, pričao mi je Vranjanac Trifun, samouki štrojač svinja, da je od 60-ih do 80-ih godina prošlog veka štrojio po tri do pet svinja u svakoj kući, a kuće su bile pune dece. Seoske škole od 1. do 4. razreda imale su od 30 do 60 đaka, a o praznicima, onima iz stare Jugoslavije, bili su čuveni sabori na koje je dolazilo mnoštvo ljudi iz svih sela iz okoline. Svirale su po tri-četiri muzičke bande...

- To su moravska sela, poput Korbevca i Bujkovca u banjskoj opštini, Bresnice, Ranutovca i Suvog Dola u vranjskoj opštini ili Stubla, Mazaraća i Prevalca u hanskoj opštini. U tim selima u proseku imate da se čuvaju dve krave, dve svinje i dvadesetak kokošaka. Ima pojedinačnih slučajeva gde se čuva po 10 do 15 bikova ili stotinak koza - kaže Negovan.

Opšte siromaštvo se odražava i na pravilan uzgoj stoke, to malo što ima po selima, pa su i bolesti prisutne.

- Najviše posla imamo kod osemenjavanja krava, njihovog teljenja, kao i štrojenja svinja. Ipak, bolesti su prisutne, mada onih fatalnih bolesti po stoku u poslednjih 10-ak godina nema, a to su bruceloza i leukoza. Zbog nehigijene ima najviše pojave mastitisa, otoka vimena kod krava, ali se i to uspešno leči. Kod svinja visoka temperatura i crveni vetar. Koze teže obolevaju, ali se teže i leče. Sve se uspešno leči ako nas vlasnik krave ili druge stoke pozove na vreme. Dešava se često da se krave puste na pašu same, pa naiđu na jabuke koje halapljivo jedu i - dave se. Ukoliko dođemo na vreme, to rešavamo uspešno. Ali, ako poziv kasni, a sela su visoko u planini, onda krava umire, a to je nenadoknadiv gubitak za seljaka.

Negovanov posao veterinarskog tehničara ne zna za radno vreme ni vremenske prilike. Nikad nikom nije odbio poziv u pomoć, pa i kad je sam bio bolestan.

- Odlazimo danju, ali i noću u planinska sela gde ne postoje putevi. Zimi po snegu, po jakoj kiši, motorom, tomosom, pa peške, po sat-dva. Znam svaki puteljak jer 12 godina svakodnevno krstarim po ovim vrletima. U nekoliko navrata za dlaku smo izbegli smrt zbog odrona i klizavog puta, posebno na mestima zvanim mrtvaje.