Pre nego što je stigla među jugoslovenske partizane i neko vreme im čak bila nezvanična himna, koračnica "Po šumama i gorama" je u svojoj postojbini Rusiji sejala prokletstvo. Kompozitora Timofeja Aturova koji ju je prvi spevao pod nazivom "Marš sibirskih strelaca" progutala je Oktobarska revolucija, dok su se nove vlasti revnosno trudile da izbrišu iz njegovog dela sve što je podsećalo na carsku Rusiju. Pesmu je kasnije preuzeo 41. sibirski streljački puk, malo izmenivši stihove, i sa njima na usnama, u Poljskoj uspeo da odbije šest nemačkih divizija, ali je pobeda bila Pirova. Od 4.200 vojnika, preživelo je manje od sedam stotina. Na istu melodiju, spevan je "Marš Drozdovskog puka", a belogardejski general Mihail Gordejevič Drozdovski, koji je vojnoj formaciji "pozajmio" svoje ime, umro je od rane u boju i to u tako neobičnim okolnostima, da se sumnjalo da ga je ubio pukovski lekar, "crvena" uhoda. Ipak, to nije smetalo da pesmu preuzme Prva sibirska armija generala Anatolija Nikolajeviča Pepeljajeva, koji je po propasti belogardejaca završio najpre na dugogodišnjoj robiji, da bi svega šest meseci po otpuštanju ponovo bio uhapšen i osuđen, tog puta na smrt.
Po koncu revolucije, završila se tragedija belih i počela tragikomedija crvenih. Već se nije znalo ko je kompozitor, ni ko je napisao prvu verziju teksta na melodiju prvobitnog "Marša sibirskih strelaca". Naravno, "crvenu". U borbi za priznanje autorstva teksta "Po doljam i gorjam" pobedio je crvenoarmejac Pjotr Parfjonov. Istina posthumho, 25 godina nakon što je 1937. streljan zbog "organizovanja antisovjetske grupe literata". Njegov poznanik kasnije je objasnio da je komandant divizije Parfjonov bio prinuđen da se upusti u pisanje stihova jer crvenoarmejci svoje pesme nisu imali, pa su pevali "Partizansku dalekostočnu", verziju pepeljajevaca. Tridesetih godina prošlog veka Dmitrij Pakras bio je prvi koji je tražio od suda da mu prizna autorstvo kompozicije i daju prihodi od svakog izvođenja, pa i od verzije koju je aranžirao za film. Njegova tvrdnja danas deluje neverovatno hrabro, ali on je rekao da je melodiju komponovao u junu 1919. u Harkovu, u čast belogardejaca koji su zauzeli grad. Bezbrižni, pa i bezobrazni stav Pakrasa postaje razumljiv kad se ima u vidu da ga je podržavao moćni maršal Semjon Buđoni, u čiju slavu je komponovao Rusima drugo delo, i sada poznati marš.
Nevolju srebroljubivom Pakrasu činilo je to što je za kompozitora slovio i Aleksandar Vasiljevič Aleksandrov, osnivač i danas čuvenog vojnog ansambla koji nosi njegovo ime. Aleksandrov je bio pametan čovek, pa je popustio Buđoniju i priznao autorstvu Pakrasu. Jer, drugi izbor vodio je u Sibir. Ostalo je zabeleženo da je Aleksandrov prvi zapisao i aranžirao tu pesmu koju mu je na uvo otpevao izvesni Ilja Aturov, četni komandant Ukrajinskog vojnog okruga. Ne zna se, međutim, da li je i šta je Ilja bio u rodu Timofeju Aturovu, navodnom kompozitoru "Marša sibirskih strelaca". Parfljonovjeva "Himna crvenih partizana", kako su je Sovjeti kasnije nazvali, stigla je među njihove jugoslovenske saborce zahvaljujući komunistima, španskim borcima koji su imali prilike da je čuju na katalonskom, kastiljanskom i baskijskom jeziku. Pevali su je i italijanski i čehoslovački partizani.

 

Noćna mora za Napoleona Melodija pesme "Marša sibirskih strelaca" istovetna je refrenu marša slavnog gardijskog Semjonovskog puka, komponovanog 1796. Izvođena je tokom Otadžbinskog rata s Napoleonovom Francuskom, a posle njegovog sloma i na ulicama osvojenog Pariza. Sve verzije pesme "Po šumama i gorama" koriste samo melodiju refrena te veoma dugačke i komplikovane kompozicije načinjene po baroknim merilima: "Mi smo verno služili ruskim carevima, tukli se sa slavom i čašću u bojevima, plaše se dušmani naših starih znamenja, Rusija nas zna od Petrovskih vremena."   Od Kine do Amerike Nekadašnji belogardejski marš je u zapadnom svetu poznat pod jednim imenom, jednostavno samo kao "Partizanska pesma" i važi za najpoznatiju revolucionarnu melodiju. Britanski izvori su u prividnoj nedoumici oko njenog porekla, i svi su u pravu. Dok jedni navode da je nastala kao "pesma partizanskih boraca u Sibiru za vreme građanskog rata od 1918-1920", drugi da su je "Rusi pevali još u vreme Napoleonovih ratova", stotinak godina ranije, ipak se slažu da se od nastanka koristi kao politička pesma širom Evrope i Amerike, kao i u Kini.   Jugoslovensko izdanje U Jugoslaviji se i u ratu i u miru pevalo nekoliko verzija prvobitnog "Marša sibirskih strelaca", na stihove pesnika čije se ime izgubilo u ratnom vihoru. "Po šumama i gorama, naše zemlje ponosne, idu čete partizana, slavu borbe pronose. Neka znade dušman kleti, da će kod nas slomit vrat, prije ćemo mi umreti, nego svoje zemlje dat. Crne horde nas ne plaše, krv junačka u nam vri, mi ne damo zemlje naše, da je gaze zlotvori. Zgazićemo izdajice, zametnuti ljuti boj, spasit kuće, oranice, oslobodit narod svoj". U nekim krajevima dodavali su se i stihovi prema kojima je ova pesma takođe bila poznata: "Partizan sam, tim se dičim, to ne može biti svak, umrijeti za slobodu, može samo div-junak."