Svoje izjave da Sadam navodno poseduje oružje za masovno uništavanje sada opisao kao novinarsku "prenaglašenu priču"

Negdašnji premijer Velike Britanije ne oseća se ni danas, osam godina od invazije na Irak, krivim za agresiju na tuđu zemlju niti ga grize savest što je bez nacionalnog konsenzusa i izričitog odobrenja UN poveo zemlju u avanturu sa tragičnim ljudskim, ekonomskim i geostrateškim posledicama. Toni Bler je punih šest sati odgovarao pred specijalnom istražnom komisijom lorda Džona Čilkota na ključno pitanje: Zašto je poveo Britaniju u rat ?
Sve vreme je nekadašnji šef vlade, za koga većina Britanaca smatra da ima iračke krvi na rukama, žonglirao pojmovima, manipulisao činjenicama i zapadao u protivrečje sa izjavama ranijih svedoka pred Komisijom, koji su tvrdili da je on sa Džordžom Bušom godinu dana pre invazije unapred dogovorio da zajednički vojno intervenišu i svrgnu režim u Bagdadu. Bler je čak tvrdio da je po Zapad postojala opasnost od Al Kaide i islamista u Iraku, mada je opšte poznato da tamo pre intervencije nije bilo Al Kaide, a da je i sam Sadam Husein bio meta islamista.
Bler je bezobzirno razvodnio svoju čuvenu (lažnu) tvrdnju da Sadam poseduje oružje za masovno uništavanje i da ga čak može upotrebiti protiv britanskih ciljeva u roku od 24 sata. To je sada označio kao "prenaglašenu" priču svetske i britanske štampe.
Ipak, morao je da prizna kako je obećao Bušu, godinu dana pre invazije, da će slediti Ameriku, ali je i to "objasnio" kao obavezu koja "nije morala da znači" i ratni pohod.
Uporno je "tumačio" da je rezolucija Saveta bezbednosti 1441 u kojoj je rečeno da Sadam "krši" ranije rezolucije o potpunom razoružanju, bila dovoljna pravna osnova za invaziju, mada su čak i njegovi pravni savetnici, poput lorda Goldsmita, tvrdili suprotno. Mesec dana pred rat on ga je upozorio da bi bez nove rezolucije UN koja bi izričito dozvolila vojnu akciju, rat bio nelegalan i ne bi se mogao braniti ni pred jednim sudom. Bler je Goldsmita poslao u SAD na "prevaspitavanje", pa je ovaj pred samu invaziju "promenio mišljenje".
Ključna linija Blerove odbrane pred Komisijom zasnivala se na tome da ulazak u rat i bez rezolucije SB UN bio njegova odluka iz "ličnog ubeđenja da čini dobru stvar".

Publika vikala "ubica" i "lažov" Na samom kraju svedočenja, Čilkot je upitao Blera da li se kaje? Ne trepnuvši, ovaj odgovara da se ne kaje i da bi ponovo učinio isto. Na te reči su se iz sale (u kojoj je bila i rodbine poginulih u ratu) zaorili povici "ubico" i "lažovu". Izbegao gnev naroda Iz straha od susreta sa demonstratima koji su ga napolju čekali, Bler je umakao u sporedne prostorije gde je ostao satima sve dok "stepenicama za poslugu" nije umakao na zadnji izlaz.