Pevali smo na svakoj priredbi JNA, a ja sam putovala s vojskom, hranila se u menzama, samo što nisam nosila pušku i šlem, priča Keti Voleo sam je kao oči u glavi, ali smo živeli razdvojeni u Beogradu, nekako mi je više prijalo da imam devojku nego ženu, priznaje Đorđe Uplašena od zemljotresa u Skoplju, Keti skočila kroz prozor Zabavljali se 17 godina pre nego što su stali pred matičara

Stara je izreka da pesma ne priznaje nacionalnost i veroispovest. Kevser Keti Selimova (63) i Đorđe Želčeski (70) kažu da su Beograđani iz Makedonije jer su za srpsku prestonicu vezani i profesionalno i intimno. Proputovali su celu Jugoslaviju, a zajedno prokrstarili Evropom, Amerikom, Australijom... Za njihovu karijeru i vezu mogao je da bude koban zemljotres koji je 26. jula 1963. godine sravnio Skoplje sa zemljom, ali dodaju vrlo ozbiljno i da su zajedno služili JNA u Beogradu i zabavljali se punih 17 godina pre nego što su stali pred matičara!
- O tome kako smo Đole i ja rešili da se nastanimo u Beogradu i započnemo karijeru kao duet i na kraju stanemo na ludi kamen, mogao bi da se napiše roman. Živa je istina da sam sa Đoletom maltene služila vojsku, a naše maratonsko zabavljanje možda bi bilo interesantno za Ginisa. Najstrašnije je što se uvek prvo prisetim zemljotresa u Skoplju kada sam mogla da izgubim glavu. Đole i ja smo već bili u vezi, ali je on živeo i pevao u Beogradu, a ja u Skoplju. Bila sam u krevetu tog kobnog jutra kada je kuća u kojoj sam stanovala počela da se ljulja. Dok su se zidovi rušili, izbezumljena od straha, iskočila sam kroz prozor sobe i survala se sa nekih desetak metara visine u baštu pored kuće. Onesvestila sam se, danima sam bila u šoku, ležala u improvizovanoj šatorskoj bolnici, činilo mi se da umirem - priseća se Keti.

Makedonski slavuj
Đole počinje otpočetka, kad je prvi put ugledao Keti.
- Keti sam upoznao 1959. godine na jednoj priredbi na Tjentištu, ona je pevala, a ja vodio program. Dve godine kasnije, sa orkestom Ekrema Joneskog i nekolicinom makedonskih pevača krenuli smo na tromesečnu turneju po Jugoslaviji, počeli da pevamo kao duet i zbližili se, postali momak i devojka kako se to narodski kaže. Nije to bila još ozbiljna veza, ja sam tada radio u Beogradu, pevao po restoranima, snimao makedonske pesme za Radio Beograd, gradio karijeru. Kosa mi se digla na glavi kada sam saznao za zemljotres u Skoplju, dok sam na televiziji gledao kako rupe zjape na mestima gde su nekada bili krovovi i maglu od prašine nastale od cigala i maltera koja se nadvijala nad gradom. Zemljotres je tada žestoko uzdrmao i Prilep u kome sam rođen i odrastao, pitao sam se šta je sa mojima i da li je Keti živa? Na sreću, saznao sam da se Keti izvukla, ali da je doživela traumu, pa sam odlučio da joj pomognem da se preseli u Beograd, da bude pored mene. Već tada sam bio vrlo tražen. Keti se iz Skoplja preselila u Beograd, iznajmila je stan, a ja sam obukao maslinastozelenu uniformu, počeo da služim vojni rok kao prašinar pri Vojnoj akademiji u Beogradu. Upoznao sam Keti sa čelnim ljudima Udruženja estradnih umetnika i JRT, bila je mlada, lepa i pametna, i imala je glas kao makedonski slavuj, pa je vrlo brzo dobila posao, počela da peva i putuje sa estradnim muzičkim karavanima po tadašnjoj velikoj Jugoslaviji.
Keti se smeje, jer se priseća sigurno najinteresantnijeg dela svog života u prestonici. Njen voljeni Đole je, po zadatku, na Vojnoj akademiji, osnovao vojni orkestar, zatim hor, a onda su počele svake subote i nedelje da se održavaju priredbe u beogradskom Domu JNA ili se putovalo i gostovalo u vojnim kasarnama i aerodromima od Vardara do Triglava.
- Đole je za te priredbe angažovao sve najpoznatije pevače i pevačice: Lolu Novaković, Mehu Puzića, Hanku Paldum, Terezu Kesoviju, Safeta Isovića, Cuneta Gojkovića... Oni su gostovali, a ja sam pevala na svakoj priredbi, putovala sa vojskom, hranila se u vojničkim menzama, samo što nisam nosila pušku i šlem. Godinu i po dana nisam smela ni da pomislim da prihvatim neku civilnu turneju, vojska je bila tada zakon! I kada je Đole skinuo uniformu nastavili smo da nastupamo sa vojnim orkestrom Prve armijske oblasti, da pevamo i putujemo. Ali, bila su to zaista prelepa putovanja, upoznala sam Jugoslaviju i nagledala se vojnih baza i aerodroma na najneverovatnijim mestima, bili smo stvarno vojna sila! Eto tako sam ja služila i odslužila vojni rok koji je trajao malo poduže - priča Keti.

Bračna ucena
U isto vreme Keti i Đole su snimili i svoje prve samostalne singlice za izdavačku kuću "Jugoton". Međutim, dueti su postali vrlo popularni i traženi, a mnogi tvrde da makedonske narodne pesme najlepše zvuče u dva glasa, muškom i ženskom.
Đole se seća uspona karijere:
- Iz Jugotona smo dobili ponudu da snimimo opet singlicu, ali sa dve duetske pesme. Našli smo se u nebranom grožđu jer su pesme morale da budu narodne, ali da ih niko do tada nije snimio, a nije bilo takvih u Makedoniji. Ja sam bio muzički obrazovan, svirao sam violinu i gitaru, pa sam komponovao dve pesme, "Kaljo, Kaljino devojče" i "Kiten mi kiten, devere" i prijavio ih u SOKOJ kao izvorne, makedonske. Eto, odao sam vam tajnu, Keti i ja smo snimili singlicu sa te dve pesme, i one su ostale zabeležene kao narodne. A, što se tiče našeg zabavljanja od 17 godina, ja sam krivac. Voleo sam Keti kao oči u glavi, ali smo živeli razdvojeni u Beogradu. Ona je sebi kupila garsonjeru na Karaburmi, a zatim i jednosoban stan na Zvezdari. Nekako mi je više prijalo da imam devojku nego ženu - veli Đole.
Keti se smeje i kaže da je Đoletu više prijalo da menja automobile i vozika se po gradu, nego da kupuje nameštaj i belu tehniku. - Pokušala sam prvi put da ga ucenim da se venčamo 1965. godine, kada smo za PGP RTS snimili LP sa 10 pesama i zaradili lepe parice. Nije vredelo. Venčali smo se 1978. godine, ovde, u Beogradu, jer sam mu rekla da želim dete. Anu sam rodila 1980. godine, kupili smo ovaj stan u blizini Botaničke bašte, počeli da pevamo i putujemo širom Jugoslavije i Evrope, da razgaljujemo srce i lečimo nostalgiju naših iseljenika u Kanadi, Americi i Australiji. Ali, to je posebna priča.

 

Vozom na turneje Keti i Đole najradije se sećaju svojih putovanja, estradnih turneja po Jugoslaviji, kada se od Beograda do mora putovalo vozom dva dana i dve noći, ali ne običnim, već onim džepnim kako su ga iz milošte nazivali. - Retko ko je tada iz unutrašnjosti imao para da otputuje i letuje na moru. A putovalo se vozom, popularnim "ćirom" pored koga si mogao da trčkaraš i protegliš noge kada je tutnjao najvećom brzinom. I po 30 najpoznatijih pevača iz cele Jugoslavije putovalo je tim vozom na turneje, nosili smo hranu i piće u torbama i koferima, pravili gozbe na nepoznatim stanicama ili u tesnom vagonu, družili se, pričali viceve, igrali fote. Toga više nema, sada svaki pevač dođe na tezgu, otpeva svoju numeru i zbriše. Nema više druženja, ali ni velikih turneja i zajedničkih koncerata, i to nema nedostaje - priča Đole. Čekamo unuke Iako su u penziji, Keti i Đole još uvek pevaju i nastupaju širom Srbije i Makedonije, ali i obližnim zemljama Evrope. Keti se bavi jogom, a Đole ima svoje spravice i tegove za kućni fitnes, tako da žive i izgledaju kao da su deceniju mlađi. Keti ipak ne krije uzdahe. - Uživamo još u životu, ali smo pomalo i nesretni zbog ćerke. Ana je sada devojka za udaju, turistički je radnik i mnogo putuje, pa se Đoletu vreme oduži kada je negde u inostranstvu. Eto, i to je sudbina. Ana je, kada je krenula u školu, patila i plakala za nama jer smo večito bili negde na putu, gostovanju, pa su je čuvali rođaci i komšije. Sada kao da nam to vraća, patimo mi kada je nema. Samo da doživimo da se uda i podari nam unuke!   Prosidba u Parizu Keti i Đole i sada gostuju u inostranstvu, doduše, ređe nego ranije, ali svako gostovanje iskoriste da prošetaju gradom u kome su i prisete se mladosti i svega što su doživeli. - U Sidneju obavezno odgledamo neku predstavu u operi "Haus" gde smo i nastupali. U Melburnu ne propuštamo šetnju kroz zoo-vrt koji je prelep i u kome je naša Ana maltene prohodala jer smo često gostovali u Australiji. Kažu da je Pariz najlepši u jesen, a ja kažem da je najlepši dok si mlad i zaljubljen. Pariz koji smo doživeli kao momak i devojka prilikom jednog gostovanja koje je organizovao RTS - pamtiću dok dišem. Đole me je tada prvi put upitao da li želim da mu budem žena. Rekla sam "da", ali sam njegovo "da" morala posle malo duže da čekam - otkriva Keti.