Komentar
Tri sekunde u reketu
Čedo Vrhovnog Truta, koje se bezobrazno naziva Er Srbijom, ispratilo ih je baš kako dolikuje budućim evropskim šampionima: naplatilo im je višak prtljaga do poslednje pare, a u tom prtljagu bila je i medicinska oprema neophodna da se za pohod na vrh oporavi roviti Bogdan Bogdanović.
Košarkaški savez (koji vodi, o nepravdo Božja, lični Trutov Sotona, izvesni Đilas), opravdano se ljutnuo, naivno verujući da je Er Srbija nacionalna, tojest srpska avio-kompanija, kojoj je, valjda, u opisu posla i da ponekad priskoči u pomoć retkima koji zemlju proslavljaju, a ne brukaju.
Umesto podrške Srbima ludacima, svetskim viceprvacima, Čovek Bez Zanimanja stao je u odbranu milog mu čeda, odbrusivši kako kod profesionalaca nema emocija i sličnih gadarija i da svako ima da plati šta je dužan.
I dodao posprdno da bi neki (Sotona Đilas lično, valjda) radije da se vrati vreme JAT-a kad je država izdržavala gubitaša. Zaboravio je samo jednu, do dve, možda tri sitnice: da nacionalni ponos arapskih gazda čerupa državu grđe nego košarkaški "orlovi" Špance, Turke i Italijane zajedno.
Da otima takse aerodromu, da gorivo dobija džabe (čitaj: parama iz budžeta, tačnije iz naših džepova) i da je brutalno eliminisao svaku konkurenciju.
Kad je premilo leteće čedo u pitanju, nema tu mesta za patriotizam i "orlove", ako smo braća, nisu nam kese sestre, izuzev ako braća nisu tamnoputa, a na glavi nose stolnjake.
Razumem Truta i njegove: na čelu saveza koji je vratio srpsku košarku na staze stare slave stoji ono đubre od čoveka, žuta lopuža i kriminalac. Zar s njim na balkon?!
Bože, ne daj im dalje od četvrtfinala, ovako te molimo!
Sve što ova jadna i štetočinska vlast nema, imaju ovi momci koji haraju Evropom: znanje i srce, snagu i vic.
Ne kleče pred Turcima i Nemcima, nego trpaju ko u glasačku kutiju.
Znaju svoj cilj i silovito idu ka njemu.
Čast svakome - veresija nikome.
Ova vlast definitivno nije zaslužila ovakve sportiste, kojima obraz kalja bivši kolega, sada posađen u ministarsku fotelju. "Nijedna vlada u istoriji ne može da se pohvali sa ovoliko sportskih uspeha", reče Vanja Oženi Me. I ostade živ i, fala Bogu, zdrav.
U nedostatku bilo čega čime bi se pohvalili, Vrhovni Trut i njegovi trutovi doglavnici hvataju se medalja kao pijan plota, kao davljenik slamke.
Dok Teo, Bjelica, Braduljica i ostali rivalima pomeraju mozak i igraju se košarke, beogradske dahije i kabadahije su u panici. Unutrašnji neprijatelj uvukao se u trofejni sport ("kako nam je promakao, bre?!"), pa radi sve ono što mi nit znamo, nit umemo. Šetka se ko paun među "orlovima", kiti se tuđim perjem, vadi nam dušu na slamčicu, seiri...
Ne bi me čudilo da trutovi izmisle neku neodložnu obavezu na dan kad zlatni momci slete u Beograd. Nema veze, srećan im put, a i koji će nam, i nama i ovim momcima predvođenim Saletom, što su dreždali na aerodromu čekajući da se braći Arapima, prema kojima su Turci bili dobročinitelji, do poslednje pare uplati harač.
Trutovi, vreme teških i glupih centara je davno prošlo. Napad vam je istekao, a i bili ste tri sekunde u reketu.
Krajnje je vreme da okačite patike o klin.